SEĆAŠ LI SE ?...

Sećam se!...

Ćaskanje dve Mirjane drugarice iz detinjstva, koje su ostale u istom kraju.

Godine, treba reći decenije su prošle, mi smo ostale „iste“, ne baš. Ona je hrabra i pustila svoju sedu kosu i dobro joj stoji, za razliku od mene, ja još ne, nekako bih to da odložim. Ostao je manir iz našeg detinjstva. Prolazeći pored njenog prozora, (visoki parter) za mene nije jednostavno baš da joj „lupnem“, ja koristim „produženu ruku“,  ako nemam kamičak, štap ili kišobran, ali kada sam sa suprugom onda je lako. Više puta, kad ni naš prepoznatljiv zvižduk ne pomaže da je dozove, zamolim nekog višeg prolaznika, uz molbu da „lupne“, začudi se sa osmehom uradi, ali odmah šmugne! Zvižduk iz našeg detinjstva je bio preteča mobilnog telefona, zadržao se i dan danas iako imamo mobilni Mirjana-Dada, razgrne zavesu, sa osmehom mahne rukom, poznati znak „upadaj“. Vedar duh,  pozitivna energija nam ne manjka!

Dolazi Mirjana - Dada u posetu kod nas, na druženje. Prijatan zimski dan, udobno se smestile dve Mirjane na terasi. Dan za opuštanje, uz posluženje po izboru, šta kuća nudi!

Moj suprug, kada neko dođe od prijatelja, zadužen je za posluženje i kuvanje kafe. Vukan ima običaj da kaže šta kuća nudi, pa birajte gosti:

3 K: konjak, kolač i kafu  ili

3 P: pita, pivo i pogled sa 14-og sprata, odmor za oči!

Kako to obično biva, u našoj priči, jedna od nas dve ubaci pitanje: Sećaš li se?... Sećam se!...

MAMA - Vera Stanimirović Vunjak

Sve dečije dogodovštine ožive tada. Ni svesni nismo koliko  se sećamo najranijeg detinjstva.
Osetila sam sada potrebu, da pričam o našoj mami Veri Stanimirović udatoj Vunjak. Želim da je predstavim. MAMA, koja zaslužuje da se napiše  velikim slovima, ne reda radi, već zbog svega što je krasilo kao majku. Požrtvovana, odana, privržena, uz veliko odricanje, nesebična, pružila je sebe, svojoj maloj porodici. Pokroviteljski nastrojena, sa puno razumevanja, prema sestri i meni. Blage naravi, ali tek toliko „stroga“ da nas ne razmazi. Mama je uvek bila tu, da nas posavetuje da nam pomogne da probleme, ako ih i imamo, prebrodimo i shvatimo da su i oni deo našeg odrastanja.

 

Oživela su sećanja na  trenutke  najranije mladosti, njenog brižnog pokroviteljstva, osećanja zaštite i sigurnosti. Toliko divnih trenutaka i bezgraničnog njenog strpljenja.

Naši roditelji Ljuba i Vera Vunjak

Sećam se, zimsko veče, uveliko je prošla ponoć, sestra moja spava (ona je starija od mene godinu i po) a mama i tata su budni, u naručju na smenu nose me, imala sam tada zapaljenje srednjeg uha. Samo svetlost vatre iz kaljeve peći, osvetljavala je prostoriju. Tata je morao da ode, makar malo da prilegne, ujutro rano ide na posao. Mama ostaje sve vreme, ljulja me, nosi po sobi i tiho peva uspavanku. Tako ušuškana,  i bolovi uminu, zora je već, a ja u njenom krilu. Imam problem sa uhom i sada se setim te večeri.

U zimskim večerima često je bilo prekida struje i tada je jedino osvetljenje bila sveća ili lampa na gas.

Volele smo zimske večeri, sedele smo na hoklicama pored tople peći, nas dve male i  slušale mamu koja nam je čitala dečije bajke. Jedina svetlost u sobi je iz peći, vatreni plamičci pravili su divne šare na zidovima, a u dečijoj mašti oživeli su junaci iz bajki. Mama je svirala citru, pevala nam, imala lep glas i za nas su to bila najlepša druženja.

Naši roditelji su se igrali sa nama, žmurke, ćorave bake... i mnogih drugih dečijih igara. Jedne naše igre rado se sećam.

Igrali smo se ćorave bake; mojoj sestri Ljiki, tata je maramom vezao oči, da nas traži. Mene je popeo na sto, mamu podigao na orman a on je samo bio oko sestre. Njene radosti, najzad kada je uhvatila tatu, tako da je ljutnja izostala što smo mama i ja bile tako visoko. Tata me je spustio a kad je trebalo mami da pomogne da siđe, on se šalio i izbegavao da to uradi. Nama je sve to bilo simpatično, u početku, mama ga je molila, a on se šalio: „Majko tako ti je lepo da nas gledaš sa te visine“. Kada je zapretila da sutra neće biti ručka, svo troje smo se “zabrinuli“ i tek tada joj je tata pomogao da siđe sa ormara.

Od malena smo naučene da imamo obaveze. Svako jutro, na smenu sestra i ja išle smo za novine, mleko i hleb. Tata je čitao novine uz doručak, pre nego što pođe na posao. Spremanje kreveta, postavljenje stola, posle jela pranje sudova, izbacivanje đubreta i druge kućne poslove, tata je tražio da radimo, da mami pomognemo, ustvari da steknemo radne navike. Mama nas je često zamenjivala, govoreći kako će ona to brže. Imala je običaj da nam kaže: „Ženske ste, celog života, kuvanje i spremanje kuće, to vam ne gine“.

Pesma, daleko se čuje! Obe smo na smenu iznosile đubre, ja sam znala da to moram a Ljika se durila. To sam radila pevušeći, noseći niz stepenice đubre, tako mi je bilo lakše. Komšije me čuju i pohvale me kako sam vredna. Ljika se ljutila: „Ne iznosi samo Mimica đubre, to i ja radim“. Razlika je; Ljika se duri a moja pesma se čuje!

Sestre Ljika i Mimica

Mama i tata su se lepo slagali, sigurno je bilo po nekad razmerice kao i u svakom braku ali mi nikad nismo čule prepirku, svađu ili povišen ton.

Sećam se, kada su nam oni žureći u prolazu rekli: „Vas dve ostajete kod kuće, a mi idemo u bioskop“. Nismo stigle ni da pitamo: „A nas dve?“ Mama je samo rekla: „Kada se vratimo ispričaću vam film“. Oni držeći se za ruke, žurnim korakom, više trčeći, odoše da ne zakasne u bioskop.

Godine kako su prolazile, bile smo sa mamom kao drugarice, to sestri i meni nije davalo slobodu da ne poštujemo obaveze kao ćerke. Bile smo sve tri iste visine, nosile isti broj garderobe i cipela. Tata je imao običaj da kaže kako on ima tri ćerke!

 

Desi se da kada mama otvori vrata, poštar kaže: „Evo daj poštu tati“ nije nas razlikovao. Sećam se, nas dve smo istog dana, položile ispit na fakultetu. Odmah smo  nagovorile mamu, da idemo u bioskop. Žurile smo nas tri da stignemo  u 11 č. na matine u bioskopu Jadran, davao se film: „Praznik u Rimu“. Komentarisale smo: „Još samo treba tatu da vidimo“! Kad stvori se Ljuba ispred nas, smejale smo se, kao da smo se dogovarali da se sretnemo. On nije znao da idemo, jer odluku smo iznenada donele za odlazak u bioskop. Tata je iz svoje kancelarije, izašao i krenuo do štamparije „Borbe“. Samo kratko trajao je naš susret, on je nastavio svojim poslom, a nas tri žurno put bioskopa.

Tata je na poslu govorio, kako ima ženu, opasnu uvek namrštenu, ne sme niko da joj se zameri, nosi cipele broj 42, lakše ju je preskočiti nego obići. Ko je poznavao mamu i tatu komentarisao je „E to samo na Ljubu liči“. Jednog dana, dogovorio se sa mamom da dođe kod njega na posao, da mu donese neke papire.

Pojavila se, rekla je da traži, Ljubu Vunjaka. „Ljubo traži te ćerka!“ Tada je  prvi put upoznao svoju Veru sa ljudima koji je nisu nikad videli. Iznenađenje je bilo veliko. Lepa na svoj način, blagog osmeha, vitka lepe građe, stajala je pred njima, njegova supruga Vera.(„koju je lakše preskočiti nego zaobići“)

Bio je kraj 70’g. mama mi je rekla: „Imaš dečka i planirate da se uzmete, nemojte da čekate sledeću godinu, venčajte se sad“. Njeno objašnjenje: „Treba da idem u bolnicu na neke preglede posle nove godine“. Ona je nešto predosećala, ono što niko od nas troje ni slučajno nije pretpostavljao. Na nagovor, ispunila sam njenu želju! Zakazano je venčanje u Opštini kod matičara 27. decembra, u cik zore - rano, kada su opštinski službenici počinjali sa radom. Hteli smo da odemo na venčanje samo sa kumovima. Naši roditelji su želeli da budu prisutni sa najbližima. Mama je želela da uveče tim povodom u našu kuću pozove rođake. Protivila sam se, Ljika me je podržala. Smatrala sam da je dovoljno što ćemo u najužem krugu biti na ručku u restoranu. Svaki put je bilo na njenom spisku sve više ljudi koji će biti pozvani. Meni je bilo zlo, od svega toga! Ljika je bila besna. Tata se mirio sa maminom odlukom. Videlo se da se mama ne oseća dobro, mislili smo da je zbog uzbuđenja oko svadbene pripreme.

Ulazim u kuću, kad udari me nešto po glavi, ispred mene mama sa šerpom u ruci kojom  me je „zveknula“. „O’ ti si Mimice, izvini sine, mislila sam da se Ljika vraća“. Posvađale su se zbog tog spremanja i pozivanja gostiju, par minuta pre toga. Ljika je izletela iz kuće iznervirana, ostavljajući mamu besnu.

Mama nam je objasnila zbog čega je toliko to želela: „Išli smo kod familije i prijatelja, na venčanja, krštenja, pa red je da ih i mi pozovemo. Ljika kakva je skoro se neće udati, a ja to doživeti neću“. Veče je prošlo, gosti zadovoljni. Ja umorna, Ljika ljuta, a tata zadovoljan da smo sve to progurali. Sutra je novi dan!

Naša mala porodica

Ja dolazim rano da pomognem da se sredi kuća od prethodnog večernjeg slavlja. Ljika i ja smo sve pospremile, a mama je ležala vidno umorna ali zadovoljna. Mama se više nije digla iz postelje. Prvog radnog dana posle Nove Godine odlazi u bolnicu... bolesti njenoj leka nema, kraj je neizbežan...

Na Onkologiji gde je mama ležala, sećam se dr Labude koja je obavila razgovor sa pacijentom i rekla: „Vaša mama je svesna od čega je boluje i da neće dugo. Sve ove njene godine su bile maksimalno ispunjene ljubavlju, kao da je živela duple godine života! Srećna je što se ovo  njoj događa a ne nekom od vas, ne bi to mogla da preživi!“ Lekarka kaže: “Vas dve treba ocu da se nađete, njemu ste vas dve potrebne, njemu je najteže!“

       

Otišla je tiho sa ovog sveta, ali ne i iz naših misli! Svako je na svoj način, od nas troje osećao njen odlazak, divne supruge, druga, prijatelja, majke. Dugo... dugo... je trebalo da se ta stvarnost prihvati. Ja je držim u mojim mislima, TU JE! Ne želim da sebi priznam, njen odlazak. Plašila sam se da ako pričam, neko će mi je i odatle uzeti. Ovo je prvi put da je spominjem posle više decenija...

Putopis IMALI SMO VREMENA U ŽIVOTU A SADA IMAMO USPOMENE KOJE ĆE ZAUVEK ŽIVETI SA NAMA iz  četiri dela, objavljen je u Skamiji. Posvetila  sam mojoj mami Veri Stanimirović udatoj Vunjak. Koristila sam mamino ime kao svoj pseudonim.*

Ps. Brak moj nije uspeo, razišli smo se svako je otišao svojim putem. Drago mi je što sam ispunila maminu želju, mama je doživela da uda ćerku. Da je ostalo za narednu godinu, verovatno venčanja ne bi ni bilo.

Želela sam skladan brak da imam, kao što su imali naši roditelji!

Ljika i ja smo to ostvarile, sada živimo u skladnim brakovima, kao što je bio brak naših roditelja.

HVALA IM  što su svojim primerom pokazali kako treba graditi poverenje, privrženost, odanost u braku pružiti  uzajamnu ljubav za sva vremena!

* http://skamija-vunjak.rs/13broj/imali_smo.php

Beograd, 26.02.2018.
		Mirjana Vunjak Žikić