ЛАЗАРИЦЕ

Српска православна црква слави Лазареву суботу или Врбицу осам дана пре Ускрса. На Лазареву суботу обичај је да се носе гранчице врбе, чиме се симболично представља свечани Христов улазак у Јерусалим.

Врбица је дечји празник  јер је Христос, према Јеванђељу, улазећи у Јерусалим рекао: "Пустите децу мени, јер таквих је Царство небеско".

Многи народни обичаји везани су за Врбицу. На тај дан мајке свечано обуку своју децу и иду у цркву. Купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила.

(Преузето са интернета)

Обичај и традиција у Србији је девојачка поворка позната под именом лазарица коју је као и празник, легенда везивала за цара Лазара. Причало се да је поворку увео српски цар и да се тај обичај одржава сваке године, на његов имендан - Лазареву суботу.

Број лазарица у поворци је варирао - ишле су по две, три, до 10 и више. Учествовале су најчешће девојке стасале за удају, а учешће у лазарицама било је нека врста иницијације. Веровало се да девојка која се није удала треба да учествује 3 пута у лазарицама а уколико то не учини, сустићи ће је  нека несрећа.

Лазарице су имале подељене улоге, главне су биле лазар и лазарица. Лазар је била девојка обучена у мушко одело и наоружана штапом, мачем или јатаганом. на глави је имала калпак украшен цвећем и перјем. Лазарица је носила свечану женску одећу, а главу је прекривала белом марамом или танким велом, тако да јој се лице није видело.

Остале учеснице су, такође, биле свечано обучене, а уз поворку је често ишао и вођа, који је бранио девојке од насртљивих младића.

Девојке у поворци су певале лазаричке песме.

Лази, лази, Лазаре,
Те долази до мене,
Приватај се за мене,
За свилене рукаве,
За свилене мараме,
За клечане кецеље.

Кој Лазара дарива’:
Све му здраво у кућу,
Краве му се телиле,
Овце му се јагњиле,
Кокошке му носиле,
Пчеле му се ројиле.

Иде мома од овце,
Ведро носи на главу.
Ведро гу се прелива,
Моми косе прелива.
Турци косе секоше,
С косе коњи шибаше.
Ој убава, убава!

Соко лети високо,
Крила држи широко,
Под крила му девојка.

Невестице, росице,
Капни војну на лице —
Да се војно пробуди,
Да ти лице пољуби!

У разним крајевима постоје различити обичаји везани за Лазареву суботу, ево неких.
•      Уочи Лазареве суботе ватру су палила деца, а после поноћи устајали су момци и девојке да „спремају лазарице”. Они наложе ватру на неком „рогљу” (раскршћу) и око ватре певају и играју. Забављање око ватре траје до изласка сунца, када су се разилазили, да их не би на месту затекло сунце.
•      „Код нас је обичај да лазарицу прескачеду и момци и девојке. „ (Мокрин)
•      На Лазареву суботу иду по селима лазарице, нагараве се, оките врбовим прућем и лишћем, а у руци држе врбов прут и звоно, па кад дођу пред нечију кућу, почну да певају Пошто их домаћица нечим дарује, лазарице одлазе пред другу кућу где исто певају и тако редом иду од куће до куће по целом селу. До 1930. године у „лазарице” су ишле Српкиње а од тада иду само Ромкиње. (Остојићево)
•      Лазарицама су називана и деца која су ишла уочи Лазареве суботе по насељу са звонима, клепетушама,  ударала у неки лонац и правила буку. (Нови Кнежевац).