Mesto dešavanja: Njujork – Menhetn, 1934.g., deo grada gde su radnje ne baš ekskluzivne, ali dovoljno skupe za obične ljude. Dosta je onih koji su došli u obećanu zemlju Ameriku iz dalekih zemalja,  napuštajući svoja ognjišta, da bi materijalno olakšali težak život svojih u domovini.

U izlogu sa nakitom ja, BISERNA OGRLICA, provodim dane iščekujući da me neko kupi. Prolaznici se na kratko zaustavljaju, zagledaju nakit, pogled im privučem i ja. Nastavljaju žurnim korakom dalje, za  svojim poslom. Mnogi od njih obilaze izlog kao po nekoj navici ili da ih želja mine. Desi se da neko uđe i kupi  neki jeftiniji komad nakita, ali za mene teško će se u ovom kraju naći kupac. Tako prolaze dani... nedelje... meseci, ja sam još uvek  tu...

Proleće, pomaljaju se prvi pupoljci, krošnje zelene, izmaglica i jutarnja rosa,  kao da su svuda unaokolo prosuti biseri. Ptičice svojom pesmom najavljuju lepe  dane kojima se svi raduju, pa i ja! Moj izlog je čist, prvi sunčevi zraci su me ogrejali i osvetlili me, sada sam u svom punom sjaju, izgledom svojim privlačim poglede prolaznika, izmamljujući im uzdahe.

Tako prijatan osećaj, ali misli su te koje mi ne daju mira. Već dugo sanjarim, ako me neko kupi i pripadnem nekom, ko će to biti?  Da li ćemo se uzajamno osećati prijatno?!

Osetih prisustvo, neko me posmatra, prekinuh svoje sanjarenje, i gle, stari znanac. On se redovno zaustavljao kod izloga, kada bi me ugledao u setnim očima mu se pojavljivao čudan sjaj. Želeo je, odavno to znam, da “bisernu ogrlicu” kupi na dar nekome ko je u njegovom životu veoma važan. Sneg, vetar, kiša, on je uvek bio tu. Visok, koščate građe, bledog ispijenog lica, skida kapu ispred izloga, drži je, steže je svojim radničkim izrađenim šakama, po kojima  se vidi da posao koji radi nije ni malo lak.

On se uvek zadržavao kratko i nastavljao dalje svojim putem, žurnim korakom...

Vreme prolazi, a ja se nadam da ću pripasti nekome kome ću mnogo značiti....Ponovo iz mog sanjarenja se probudih, osetih ruke kako me uzimaju iz izloga, a retko se to dešavalo, samo da me pokažu potencijalnom kupcu. Svaki put bih priželjkivala da je potencijalni kupac, moj stari znanac. Nisam primetila kada se stari znanac zaustavio ispred  izloga da pogledom proveri da li sam još tu i ušao prvi put u radnju.

Da li još sanjarim ili ne? Ispred mene je stajao ON sa pogledom blagim, uzeo me u svoje ruke, osetih posebnu prijatnost, želju da tu i zauvek ostanem. “Da, da,  to je jedini pravi poklon za moju ćerku mezimicu... Šaljem po prijatelju, koji odlazi za koji dan u moj zavičaj da preda paket i ovaj poklon sa pismom, mojima!”   Izvadi maramicu, a u njoj brižljivo poređan novac, vidi se da je dugo skupljao  taj novac, za ovaj vredan poklon, za bisernu ogrlicu.

Prijatelj, polazi na put, u svoju domovinu, noseći pisma, pakete, poklone, porodicama svojih zemljaka.

Krećem brodom na  put, u zemlju gde živi moja nova vlasnica, smeštena sam na sigurnom, u unutrašnjem džepu kaputa. Tokom puta, često sam osetila ruku prijatelja koja je proveravala da li mi je udobno.

Ja sam bila sa svojim mislima, sad znam gde idem,  a da li ćemo se jedna drugoj dopasti!!

Dalek i dug je put preko velike vode koju treba da pređemo.

Najzad posle višenedeljnog, putovanja brodom, pa vozom, stiže se u glavni grad te daleke zemlje, u Beograd. Sastanak  kod  „Grčke Kraljice“, po ustaljenom protokolu, okupljaju se rođaci, čiji su  deda, otac, brat,...  tamo daleko...  preko mora u toj zemlji Americi, na radu, da zarade i pomognu svojima koji su ostali u domovini na svojim ognjištima. Sada se svako od prisutnih  nada da je baš za njega stiglo dugo iščekivano pismo, u kome se po pravilu uvek nađe i malo dolara, ili paket sa poklonima.

Došlo je vreme da se rastanem od prijatelja koji je sve vreme puta brinuo o meni, nešto mi bi žao, mislila sam da će me on predati mojoj vlasnici.

Otvori se moja kutija, posle dugog puta, dnevno svetlo najzad se ponovo rasu po meni, mlađi gospodin, posmatrao me je... ne skrivajući iznenađenje, nasmejanog lica, reče: „pravi  poklon za moju bratanicu!“... gledajući me, i prozbori:  „Lepotice bez brige, uskoro  ćeš upoznati svoju vlasnicu“. Nastavio da čita pismo svog brata...

Ponovo sam spakovana, i na sigurno stavljena, moje putovanje se nastavlja...

Biserna ogrlica, put nastavlja noćnim vozom od Beograda do zavičaja,  gde stanuje porodica i ćerka - mezimica kupca (iz Njujorka).

Posle par sati vozom, put se  završava. Jutro, treba da se nastavi dalje: pešice, zaprežnim kolima   ili na konju. Izbor je pao!

Konj Belac išao je poznatom utabanom stazom, mladi gospodin nije morao da brine, prepustio se razgledanju poznatih predela kroz koje je prolazio. Guste šume svuda unaokolo, izlaz na proplanak odakle puca vidik, prvi jutarnji zraci pokušavaju da se probiju kroz izmaglicu, da obasjaju divan pejsaž, a planine u daljini izgledaju zaštitnički. Taj prizor deluje nestvarno, čovek kada vidi te divne predele, oseća  se smireno, pravi odmor za oči!

Zavičaj predaka kroz koji vodi brdska staza, budi posebne emocije, prepoznaješ predele, potoke i planine svog rodnog kraja - svog zavičaja. Tu smo! Posle sat i po jahanja, stazom silazi se u mesto, okruženo kršnim planinama čije visoke vrhove neretko pokrivaju oblaci. One svojom impozantnošću tu večno stoje, odolevaju, prkose,  svim vremenskim nepogodama. Nije slučajno da tu pod takvim okriljem žive familije  vrednih domaćina koji bore se da opstanu pod nimalo lakim ruralnim uslovima. Ostaju na svojim ognjištima iz inata... prkoseći  životnim nedaćama...

Stiže se do kuće, pored ulaznih vrata bokor belih ruža, zasadio ih je domaćin porodice,  ako je ON negde tamo u toj dalekoj Americi, one podsećaju na njegovo prisustvo.

Konjski topot koji se čuo u dvorištu, najavio je putnika namernika. Na vratima doma stajala je žena, visoka vitka, crne guste kose i lepih zelenih očiju, prava  lepotica, supruga pošiljaoca pisma i paketa iz daleka. Osmeh joj se ozari kad ugleda rođaka iz Beograda. Iza nje su virile dve tršave glave mališana, a pored nje stajala je devojčica od oko petnaest leta. Ona dva tršavka, zatrčala su se, koji će pre da padne u zagrljaj stricu iz Beograda! Izuzetno dirljiv susret! Divno letnje prepodne, seli su u senku hlada stare kruške, na stolu stakleni bokal zamaglio se od hladne,  izvorske  vode, i med za putnika da se osveži posle dugog puta, a kafa je nezaobilazno posluženje!

Najzad došao i red da se preda porodici poklon (pismo i paket). koji je prevalio toliki put.  Pisma su uvek bila duga, čitala su se deci u večernjim satima, pre odlaska na počinak. Suprug-otac ih je  upoznavao sa istorijom  daleke zemlje i njenim običajima.<

Okupljena oko stola, deca iščekuju da vide šta im je otac poslao.

Otvara majka paket, iznenadni lahor podiže iz delimično-otvorene kutije, divnu svilenu maramu, koja se zaustavila baš na majčinim grudima. To je  bio poklon supruzi. Marama od svile, tako joj je  lepo pristajala, pastelnih boja, prefinjenim istančanim ukusom odabrana.

Mališani su dobili  iste poklone, džempere sa vezom beloglavog orla raširenih krila, simbola Amerike. Radost zbog poklona, na svoj način su i pokazivali, pa su odmah navukli džempere,  letnji topli dan nije im smetao. Raširenih ruku,  trčali su po dvorištu, i svojoj mašti dali na volju, “leteli” su sve dok se nisu umorili.

Otvorila se moja kutija, uzele su me ruke devojčice guste crne kose, gledale su me najlepše dečije oči... drhtavim glasom, sa nevericom pitajući: ” Mama ogrlica je za mene?” Majka njena, me je stavila oko devojčicinog vrata. „Da to ti je od oca evo u pismu piše: “BISERNA OGRLICA, mojoj mezimici od tate na dar”. Majka je zatim objasnila: “ogrlica će biti u kutiji, ti si još mala da je nosiš, tek za koju godinu dobićeš je, do tada biće na sigurno mesto sklonjena!”

Naša mala tajna! moja mala vlasnica, dolazila je krišom, otvarala je kutiju. Za nas su to bili i najlepši trenuci druženja!

Taj uzajamni osećaj prijatnosti, da pripadaš tako nekom, ostaje upečatljiv za sva vremena.

TO JE LJUBAV NA PRVI POGLED!

....Dan je prošao uz prijatno ćaskanje i sa ostalim rođacima, koji su polako pristizali, da se pozdrave i čuju šta ima novo u Beogradu. Rođak je ostao kratko kod rodbine, morao je da se vrati u Beograd, svome poslu. Rastanak uvek je tužan, uz obećanje da će i sledeće godine doći...

Život je išao svojim tokom, dani... meseci...prođoše... Ubrzo su te prostore pred Drugi svetski rat, italijanski vojnici, kako to biva, POHARALI su živalj u tim krajevima, odneli sve što je vredno.

BISERNA OGRLICA je  odneta! Seta se uvukla u mladu dušu njene vlasnice, pošteno ni družile se nisu!

Godine su prolazile... posle mnogo decenija...

U bolničkoj postelji ležala je vremešna gospođa koja je po ophođenju i manirima, bila prava dama. Crte lica, govore da je bila lepa i markantna u mladosti, crne kose i sa posebnim očima.  Blagog izraza lica, vedrog duha i veliki životni borac,  mnogo je dobrog i lošeg prošla, u svom  životu. Optimista je, veruje da je i ova zdravstvena kriza  prolazna.

U bolnici imala je posetu, na dar dobila izuzetan poklon. Kada je otvorila kutiju u njenom pogledu bila je  neverica.  Izraz lica joj se promenio, ćutala je, a u oku suza, šapatom je najzad izgovorila: “Kako je moguće, da li sanjam? daa... tako je ista!”  Setila se svog detinjstva. Pre više decenija, i tada je otvorila je kutiju, drhtavim glasom, sa nevericom pitajući: ”Mama ogrlica je za mene?” Majka joj je ogrlicu stavila oko vrata, „da to ti je od oca, evo u pismu piše: BISERNA OGRLICA, mojoj mezimici od tate na dar”!                                           
Tada (pre više decenija) a i sada, stigla je iz  daleke Amerike, iz Njujorka!
Prislonila ju je uz vrat, tihim glasom reče: “SADA NAS NIKO VIŠE NEĆE RASTAVITI!”

Na posmrtnom odru ležala je markantna dama sa zagonetnim izrazom lica. Na njenom vratu  blistala je biserna ogrlica!

Da li je to ista ogrlica? Otišle su i odnele sa sobom svoju tajnu!

Beograd,                                                                                          Mirjana Vunjak Žikić
20.02.2018.