ПУТОВАЊЕ У ДЕТИЊСТВО I
M O J Б У Л Е В А Р
Београд има више улица које у свом имену садрже реч БУЛЕВАР: Булевар Мира, Булевар Михаила Пупина, Булевар Николе Тесле, Булевар Уметности… Има их још, да не набрајам све.
Али има један, за који је довољно само рећи Булевар - и сви знају која је то улица. БУЛЕВАР КРАЉА АЛЕКСАНДРА.
Неколико пута је мењао назив. Одмах иза Другог светског рата био је Булевар Црвене армије. Пар година касније постаје Булевар Револуције, а сада је Булевар Краља Александра, у спомен на младог Краља Александра Обреновића, трагично настрадалог почеткoм 20. века.
У време Римског царства био је важан пут - ВИА МИЛИТАРИС. Заправо, пут куда је требало да прође војска у даље освајање на исток. Мудри Римљани су прво слали претходницу да трасира, изгради и потпуно оспособи пут за пролаз великог броја војника и оружја. И тако је, пре много векова, настала најдужа саобраћајница у граду.
Шта рећи за улицу, а да већ није познато. Авенија дуга 7.5км, а даље тече као Смедеревски пут. Недавно је на ТВ-у званично објављено да је улица Војводе Степе преузела примат најдуже од 7км и 800м. Надмашила је Булевар за 300м и избила на прво место.
Као другопласирани, са сребрном медаљом, Булевар у својој личној карти има чиме да се похвали и поноси:
- 68 попречних улица, које се као притоке уливају у велику реку
- две пијаце - Стари Ђерам и Цветкова пијаца
- два факултета - Правни и Технички
- два парка - Ташмајдан и Вуков споменик
- два позоришта - Култ и Пантеатар
- општина Звездара, библиотеке, биоскоп, кафане, кафићи, занатлије, продавнице и бутици домаћих и страних произвођача.
Дрворед са обе стране, као свечани шпалир, одаје снагу, лепоту и елеганцију улице. Пре десетак година потпуно је реконструисан, осавремењен, а платани стари преко пола века, замењени су новим, младим стаблима. Сада су и њихове крошње богате и моћне и пружају дубоку хладовину у жарким летњим месецима.
Памтим и један период, не баш лак, негде деведесетих година, када су велика инфлација и многобројне животне тешкоће, натерале људе да се довијају и боре за егзистенцију. Тада је моћни Булевар постао центар трговине. Такорећи целом дужином, уличне тезге су заузеле тротоаре, а продавало се све, од гардеробе, обуће, хране, козметике.
За мене - то је мој Булевар. Расла сам уз њега, цело детињство и младост смо се дружили. Његовим тротоарима ишла сам у школу, у град, у позориште. Била сам сведок разних дешавања на тој својеврсној позорници живота и времена.
Наш стан на првом спрату био је већим делом окренут према тој главној улици, а мањи део је гледао у улицу Чучук Станину. Велики платан, својим гранама, куцкао је у стакла мог прозора, правио дивну хладовину, а у његовој огромној крошњи, уточиште су налазили мали врапци, симболи Београда. Волела сам да им на лимени симс испред прозора оставим по неку мрву хлеба, па иза завесе осматрам како, (ипак) храбрији џивџан долети, муњевито покљуца послужење, и још брже се изгуби међу лиснатим гранама.
Понекад, у недељним поподневима, са нашег балкона, посматрала сам пролазнике, и питала се о чему причају, чему се смеју, куда жури та жива река људи? Била је то својеврсна ревија фризура, одеће и обуће, слика моде тога времена.
Повремено је Булеваром пролазио глумац Ђуза Стојиљковић, враћајући се са проба из Позоришта на Црвеном Крсту. Важио је за човека ходача, заљубљеника пешачења. Без напора и журбе, лаганим ходом, заиста је уживао у пријатној шетњи.
У улици је преко целог дана било живо. Саобраћај, неуморан, као крв у венама. Поред аутомобила, додуше у много мањем броју него данас, и обавезних трамваја, својим копитама оглашавали су се и коњи упрегнути у запрежна кола. Најбучнији су ипак били трамваји, који су из Депоа у Средачкој улици, сваког јутра у 4 сата кретали у кружење градом, уз гласно клопарање и звоњаву.
