KAMEN PO KAMEN… KAMENAC

Poslednja nedelja avgusta – dan pred Veliku Gospojinu. Asfalt se belasa pod jarkim suncem dok kola klize prema Gruži, a u daljini naziru se Gledićke planine. Putokaz za Čestin menja naš pravac kretanja, polako se penjemo uskim asfaltnim drumom između njiva, bašti  i kuća, prolazimo kroz naselje i nastavljamo uzbrdo. Raskošan zeleni šumadijski pejzaž miluje nam pogled čarima kasnog leta. Naziremo kraj druma, završava se na ulazu u manastir.

Na improvizovanom parkingu nekoliko automobila. Iz kola do nas izlazi žena, otvara gepek i oblači bluzu dugih rukava – postoji nepisano pravilo o oblačenju prilikom posete manastiru. Većina posetilaca ga se pridržava, a one koji ga krše monahinja svojim blagim glasom nedvosmisleno opominje: „Da li biste tako obučeni mogli da odete u sud?“

Širokom pokaldrmisanom stazom, po kojoj raste trava što se probila između kamenja, ulazimo u prostrano hladovito manastirsko dvorište u čijem je centru crkva posvećena Rođenju Presvete Bogorodice. Nekoliko stepenika i ulazimo, udišemo miris tamjana, obavija nas svečana tišina dok idemo prema oltaru. Divimo se freskama i ikonostasu – delu Dimitrija Posnikovića iz 1870.g. ponegde možemo da nazremo i freske starijeg datuma. Divimo se mermernom podu ukrašenom lepim ovalnim reljefom, stručno rečemo – kamenom plastikom. Tu je i, ne tako česta, freska Ignjatija Bogonosca, jednog od svetaca Pravoslavne crkve. U tišini izlazimo, ispunjeni nekim čudnim neopisivim osećanjem dok se pred nama prepliću istorija i legenda. Pokazuju nam otisak stope Svetoga Save na jednom kamenu zidića fasade crkve.

U dvorištu se nalazi i spomenik ratnicima palim u ratovima od 1912. do 1918. godine, a iznad ulazne kapije u centralnu portu uzdiže se visoki beli zvonik. Još je tu mnogo drugih detalja, uočavamo  dva goluba uklesana u kamene kocke, levo i desno od ulaznih vrata u crkvu.

U hladovitom dvorištu manastira  klupe prekrivene šarenicama,  od trske pletene stolice i stolovi za one što žele da odmore umorne noge. Ljubazna mlada monahinja služi nas ratlukom i hladnom vodom sa manastirske česme i počinje priču  o istoriji manastira. Kazuje nam kako se iza  crkve nalazila jedna veća zgrada, četvrtaste osnove, u kojoj je bila smeštena jedna od najstarijih škola u Srbiji, izgrađena  daleke 1818. godine! Zbog nekadašnjih velikih snegova i zima, deca bi ponekad ostajala da prespavaju, pa je  škola imala odaje pripremljene  za spavanje. Škola je nekad bila prepuna đaka, a sada ima samo jednog đaka koji 2018. godine završava školsku godinu, „ Škola će se  tada zatvoriti", kaže setno monahinja.

Manastir Kamenac se pominje i u turskom popisu iz 1528. i 1530.god. Sredinom 16. veka u njemu je obitavao samo jedan kaluđer; 1700. godine bratstvo manastira Morača, na čelu sa igumanom Joanikijem, prešlo u manastir Kalenić i obnovilo Kamenac, a u 18. veku Kamenac je postao metoh manastira Kalenić. Sledeću obnovu manastir je doživeo 1870. godine, zaslugom sveštenika Pavla Rafailovića, kada je crkva oslikana i urađen oltar po zamisli čuvenog u tekstu već pomenutog majstora Dimitrija Posnikovića.

Manastirska crkva građena je 10 godina, od 1416. do 1426.; obnovljena je 1547. g trudom igumana Teofana, duhovnika Simeona i porodice Kosirović, kako se vidi iz zapisa iznad ulaza u naos.

Obnova je nastavljena sve do danas. U vreme vladavine kralja Aleksandra Obrenovića, mitropolit Mihailo je sagradio veliku kapiju sa zvonikom; početkom 20. veka, kralj Petar Karađorđević je dao novac da se dozida ulazni deo u hram. Restauriran je grad oko manastira, zid i uređeni su konaci dobrovoljnim prilogom vernika. Iza nas je konak koji se tek sada dovršava, a započet je 1990. godine, pokazuje nam monahinja.

Manastir ne raspolaže riznicom niti pisanim podacima o svom nastanku i trajanju.  Za ime manastira vezana su samo predanja.

Po jednom predanju Kamenac je zadužbina despota Stefana Lazarevića. U brdu iznad manastira nekada je bio veliki majdan iz koga je vađen kamen za izgradnju manastira Kalenić. Priča se da su se radnici koji su prevozili kamen, sažalili na mazge i deo tovara ostavljali na proplanku. Prilikom obilaska ovog kraja despot je, videvši veliku gomilu kamenja, naredio da se ovaj kamen iskoristi i da se na tom mestu podigne crkva.

Prema drugom predanju u vreme izgradnje manastira Kalenić kamen je dovlačen iz majdana u Boračkom kršu u selu Borač i jedan od ljudi despota Stefana Lazarevića, koji je gradio Kalenić, od svakog tovara je skidao po nekoliko kamenova da bi sebi sagradio Božji hram. Otuda ime manastira - Kamenac.

Manastir nije u potpunosti istražen i stručnjaci naslućuju da se  ispod Posnikovićevih fresaka nalazi stariji sloj, zatim primećuju da se na baroknom ikonostasu nalazi veoma čudan i redak slučaj slikanja Bogorodice i arhangela Gavrila u obrnutom položaju, iza čega se verovatno krije  neka  nedokučena namera i poruka umetnika. Oko manastira je nekoliko grobova sa teško čitljivim pločama; ipak, zna se da tu počivaju ktitor Pavle Rafailović, knjaz gružanski, vojvoda iz Prvog srpskog ustanka Đorđe Nedeljković i roditelji čuvenog junaka i državnika Tome Vučića Perišića, koji su iz obližnjeg sela Zakute.

Kamenac je vekovima bio muški manastir, a odlukom crkvenih vlasti, 1966. god. postao je ženski. "Monahinja Irina je već bila prekaljeni borac, iskusna u obnavljanju manastira (Ljubostinje, Ćelija, Koporina), željna da obnovi i uredi ovaj manastir, pomolila se Bogu i zasukala rukave rešena da ne stane dok se njena vizija o obnovljenom manastiru ne ostvari", zapisala je Jelena Babović Dimić u knjizi posvećenoj igumaniji Irini Sarić. Igumanija Irina je crkvu zatekla u belom malteru, a radnici Zavoda za zaštitu spomenika su ga skinuli i ispod njega su se ukazale freske koje su obnovljene 1987.god. uz pomoć donatora.

U manastiru živi sestrinsvo od sedam monahinja pod rukovodstvom preduzimljive igumanije koja je u ovoj svetinji punih čedrdeset godina. U novom manastirskom konaku,  sazidanom u moravskom stilu, (osvećenom 1979. g.) a smeštenom  sa desne strane crkve odvija se svakodnevni život sestrinstva.  Monahinje se bave proizvodnjom  meda, sira, melema, brojanica. U nevelikoj prostoriji izloženi su njihovi proizvodi i rukotvorine. a ljubazna sestra Hristina upućuje posetioce u tajne narodne medicine.

Napuštamo manastirsko dvorište i hladove vekovnog drveća, prolazimo kroz spoljnu kapiju gde nas polako sustiže podnevna žega. Prolazimo kraj kamene česme i ostataka nekadašnje kasarne; spuštamo se vijugavim putem ka Čestinu, zasađenim baštama i rascvetanim dvorištima.

 Slike preuzete sa interneta

2017.                                                                     Tatjana Filipović Radulaški