Професор Сретен Петровић

ИНТЕРВЈУ СКАМИЈЕ

Професор Сретен Петровић

1) Представите се

Рођен сам 1940. у Сврљигу. Студије филозофије завршио сам на Филозофском факултету у Београду (1964.), где сам и магистрирао (1966.). Докторирао сам 1971. године на теми из немачке класичне филозофије: Шелингово место у естетици немачког класичног идеализма. Најпре сам две године радио као професор филозофије у III београдској гимназији, а затим, остатак радног века до пензионисања (1969-2007), на Филолошком и Филозофском факултету. За редовног професора биран сам 1982. Предавао сам Културологију и Естетику. Као професор по позиву изводио сам наставу из предмета Естетика, Реторика и Социологија уметности на Филозофском факултету у Нишу (1971–1981); Социологију културе предавао сам на Љубљанском универзитету (1975–1980), а затим, курс из Естетике држао сам студентима основних и постдипломских студија на Факултету драмских уметности у Београду (1985–1988). Наставу из предмета Социологија културе држао сам студентима социологије на Филозофском факултету у Београду (1982–2002). Покренуо сам и основао, са групом ентузијаста, Етно-културолошку радионицу у Сврљигу (1994–2017). Био сам главни и одговорни уредник Етно-културолошког зборника (објављено двадесет бројева: I–XX). У току каријере био сам члан редакција часописâ Гледишта, Књижевност као и Одбора за израду Речника појмова из ликовне уметности при САНУ. Објавио сам преко тридесет књига, од којих је више њих доживело поновна издања; публиковао сам преко 500 научних и стручних радова. Наслови књига покривају две маркантне области: 1) Филозофију уметности и Естетику, односно 2) Културологију и антропологију.

2) Како коментаришете значај етнокултурологије у савременом друштву?

Указао бих најпре на важну чињеницу: ми живимо у доба цивилизације – све мање у епохи културе. Ствар је у томе што замире традиционални појам етноса, тј. народâ у његовоме изворном облику. Његов аутентичан амбијент, пуни расцват његове културе првобитно је седиментиран у животу људи на селу, а села готово да више и нема. Научницима етнокултуролошких истраживања, оних који се баве животом једнога народа, простор је веома сужен за непосредан рад на терену. Па ипак, како мени изгледа, са замирањем једнога комплексног феномена духовности, првобитне културне динамике једнога народа, преостаје – хегелијански речено – да интелектуална елита научним алатима којима располаже, критички и историјски промисли и на виши синтетичан начин артикулише тај пређени развој, доводећи тако до највишега појмовнога израза пређени пут којим се кретала и развијала аутентична народна култура. То је могуће јер је обрађен и сачуван огроман материјал о нашем народу. који је вековима остављао трагове о својим великим успонима, али и падовима, расутим на бројним локацијама. Недостаје, дакле, свеобухватно научно заокружење о пређеним путевима његове културне духовности. Додуше, ова култура у неким својим сегментима, још и сада, у неким назнакама, пулсира, ефективно: у језику, делом, у обичајима и веровању, у домаћој радиности, у народној уметности. Но, време је за велике синтезе; јер је њен крај, као и завршетак култура других народа у Европи, сасвим видљив.

Шта би била подлога за једну такву, како је ја видим, критичку, синтетичку рекапитулацију? Данас је, свакако, све мање могуће такав пројекат реализовати на непосредним сећањима људи. Но, историјски гледано, културна традиција народа остала је забележена, према томе, и сачувана у бројним формама, од оних у записима и објављеним књигама, као год што је она пренесена и на филмску и радиофонску траку. Свакако, она се налази и у историјским и митолошким предањима, у епској форми. Велике синтезе ове врсте, онда када у научној форми постану доступне, важна су залога генерацијама које нису биле кадре да своју властиту, аутентичну културу проживе у изворном, непосредном издању. Нема никакве сумње, са замирањем или коначним гашењем села – у којем је амбијенту човек, било које народности, живео непосредно суочен са ритмом и ћудима природе и само у томе простору градио свој аутентичан светоназор – престала је и сама егзистенција било које аутохтоне народне културе. А оно што је од такве културе још остало, сачувано је фрагментарно, у оскудним је формама, то ће рећи до извесне мере цивилизацијски екстраполирано, деформисано и кривотворено.

3) Да ли постоји веза етнокултуролошких истраживања и чувања националног идентитета?

Због саме чињенице да „национално“ претпоставља особено обележје једнога народа, произлази да је свако научно истраживање било којег сегмента из живота тога народа, почев од језика до обичаја, од филозофије до религије, истовремено и важан прилог разумевању националног идентитета. Међутим, програми наших садашњих катедри на којима се изучава етнологија, као и рад са студентима, по природи ствари, фокусирани су искључиво на понављању, репризирању већ готових истраживачких резултата, остварених у златном добу егзистенције народне културе. Овде се има у виду, у континуитету, објављивање етнолошких, етномузиколошких, антропогеографских, лингвистичких истраживања, која су публикована од краја XIX века. Реч је о огромном богатству рада генерацијâ, о систематским истраживањима која су изведена под утицајима знаменитих српских научника, етнолога и антрополога, антропогеографа, проучавалаца говора и језика.
Према томе, данашњи наш етнолог нема више за предмет својих испитивања село са његовим изворним животом. Студенти етнологије, до скора етнографије, већ по традицији, а и по своме назвању, изгубили су предмет свога рада. Немају терен! Отуда се све више окрећу феноменима градске културе, што је по мени contradictio in adjecto. Наиме, тзв. „градска култура“, под налетом цивилизацијских процеса, тј. под утицајем средстава комуникација, потрошачкога менталитета, у толикој је мери постала планетарна, да таква, на пример, „наша градска“ култура је таман онолико „наша“, колико је, уједно, и „светска“, као свачија и ничија, али свакако безлична. Према томе, таквом „градском“ културом не треба да се бави етнологија. Но, још је бесмисленије да је обрађује, односно описује етнографија, већ је треба препустити, гротескно речено, некаквој „планетарологији“!

4) У овом контексту је питање како гледате на напоре наше Скамије?

О томе, свакако, може посведочити мој лични (назовите то и „локал-патриотским“) ангажман на послу на којем су и делатници окупљени око Скамије. Наиме, поред мог професионалног бављења науком, радом на факултету, ја сам већ четрдесет година посвећен сличноме циљу: отимању од заборава остатака древне и, истовремено, аутентичне културе народа источне Србије, и у томе посебно Сврљига, у којем сам одрастао. Више од четврт века, искључиво, ја сам са сарадницима заокупљен истраживањем традиционалне културе источне Србије и суседних области. То је област у којој живи наш народ у Тимочкој крајини, и на дијаметрално супротној страни од Српских Крајина. Интензивно, почев од 1994. године овај се рад одвија унутар Етно-културолошке радионице у Сврљигу. Радионицом сам руководио од 1994–2017. До сада смо организовали осам међународних научних скупова у Сврљигу са општом темом: „Духовна и материјална култура становништва источне Србије и суседних области“. Радионица је престала са организовањем скупова 2005, када је већ било сасвим очигледно, да је пресахла истраживачка база, то јест, само село, које је у источној Србији као и у суседним областима, маркантно почело изумирати. Но, Радионица је наставила са публиковањем Етно-културолошког зборника наставивши да објављује ауторске прилоге на основу заосталога материјала, односно публиковали смо и шире целине које су имале, каткада, карактер већих синтеза. Тако, на пример, а у оквиру пројекта Културне историје Сврљига, којим сам руководио, објавили смо осам томова од чега су три ауторске књиге објављене под мојим именом.

Једном речју, није више било истраживања на самоме терену, у селу, дакле. У селима су, проређено, остали да живе старији људи. Природно, тај свет који је остао на селу, генерацијски гледано, махом је рођен после Другог светског рата. Према томе, он није више био у кондицији не само да упражњава комплетну батерију обичајности, и у томе да у пракси исказује своја древна веровања, јер је на селу престао да егзистира сâм живот у ономе његовом непосредном облику, у смислу обављања ратарских и сточарских послова. Саморазумљиво, и у сећањима тога старијега, одлазећег света, престали су да буду видљиви обрасци старе и аутентичне културе, бар не у формату који већ није био забележен и истражен.

У том контексту, а после трагичних догађаја у обема српским Крајинама у последњој деценији XX века, укључујући нецивилизацијски прогон српскога становништва из данашње Хрватске, науци су преко потребни часописи и студије, посебно научне синтезе о животу и култури (о обичајима, веровању, о ритуалима, језику и уметности) народа који је вековима живео на овим својим огњиштима. Тај је материјал, свакако, и данас још сачуван. Но, потребно је прикупити га и средити, како би постао основом виших синтеза, истраживањима која би била компарирана са стањем ствари истога етноса, но сада на укупном српском етничком простору.

Присећам се, управо из ове Крајине једне врсне етнолошке и антрополошке студије Владимира Ардалића о Буковици, коју сам издашно користио у своме обимном делу, у Српској митологији у обичајима, веровању и ритуалу (Народна Књига, 2004, Дерета, 20142). Такве студије су драгоцене, будући да обрађују културни живот једнога дела наше аутентичне традиције.

Уредништво Скамије дало је себи задатак да скупља и популаризује оне елементе српске етно-културне традиције који стидљиво опстају нeгде око нас и у нама и да их преко мреже приближи најширем заинтересованом читалачком аудиторијуму.

5) Ваша порука младим српским снагама које желе да се баве етнокултурпологијом?

Имам овде посебну поруку за децу која су са читавим својим породицама избегла из Крајинâ у Србију а и у Републику Српску, као и деца из саме Републике Српске у Србију. Мислим овде на млађе посленике са предиспозицијом за науку, на децу која су осим свога, по дубини непроживљенога детињства – јер су трајно остала ван простора где су им огњишта предака – да се мотивационо окупе око заједничког подухвата. Наиме, да после свршених наука на српским и уопште славистичким универзитетима, са знањима из антрополошких, социолошких, историјских и језичких, односно књижевних наука, приону озбиљно комплексном духовном раду, ангажујући се у научној реконструкцији своје завидне културе народа коме припадају, а који је толико дуго провео на својим древним стаништима. Тиме би се енормно допринело заокруживању српске културе у целини.