IMALI SMO VREMENA U ŽIVOTU A SADA IMAMO USPOMENE KOJE ĆE ZAUVEK ŽIVETI SA NAMA

Deo 4 – Vidimo se u Beogradu!

Napuštamo  kosmopolitski grad Njujork

Poslednji  dan u Njujorku, je i najteži, rastaješ se sa gradom koji ti je pružio mnogo interesantnog, do tad nigde vidjenog i doživljenog. Upoznao si ga, iako samo za nedelju dana “tabanajući”, ušao ti je pod kožu sa svim svojim kontrastima. Ko ga jednom poseti, ostaće mu u sećanju do kraja života.

Podsetih se razmišljanja o našem polasku na put za Njujork, mislila sam da samo nekom drugom to može da se desi, a ne meni. Tu smo na pločniku grada, sunce polako odlazi na počinak, veče pada, pale se ulična svetla, šarena svetla prelamaju se i podsećaju na karnevalski prizor. Grad se potrudio da nam bude i na ovaj način upečatljiv i da nam ponovo pruži svoje gostoprimstvo. Ne razmišljamo o odlazku u hotelsku sobu i pakovanje za nastavak puta u ranu zoru, jedina nam je želja da se što duže zadržimo na ulicama tog kosmopilitskog grada.

Vraćamo se u hotelsku sobu i počinjem da se pakujem. Držim u ruci čuturu, sada ispražnjenu, (prolila se u koferu po dolasku) i setih se povoda našeg dolaska na ovaj kontinent, u Ameriku, i reči mog supruga  Milana.: “Vera, zovu nas kumovi da dodjemo u Hjuston – Teksas”.  Sada je došlo to vreme odlaska u Hjuston. Pakovanje privodim kraju, ponoć davno već je prošla, a zbog  jutarnjeg leta doneli smo odluku da ne spavamo, da se ne uspavamo.

Aerodrom

Let za Hjuston – Teksas odložen, očekuje se nevreme tokom leta, i u Hjustonu. Naš polazak se odlaže do daljnjeg. Milan je pozvao telefonom kuma, da ga obavesti da smo još na njujorškom aerodromu. Čekamo odobrenje leta.

Mi onako neispavani našli smo jedan kutak da malo dremnemo i to na smenu, ne sme prtljag da bude bez kontrole. Posle četvoročasovnog čekanja i mučenja žuljajući se na neudobnim aerodromskim stolicama, ukrcasmo se najzad u avion. Onako mamurni smestili smo se na svoja sedišta samo da se ljudski odmorimo. Pogledah kroz prozor, umorna sam i nezainteresovana za predele preko kojih prelećemo, gledam Milana kako spava, nisam ni svesna bila kada sam i ja utonula u san. Osetih da me neko gura, Milan pokušava da mi objasni da smo stigli. Na razglasu čujem glas - slećemo, na aerodrom. Stigli smo u Hjuston. Aerodromska papirologija bila je kratka.

Došli smo na naše odredište, izmoreni od puta i besane prethodne noći u dalekom gradu Njujorku.

Hjuston – Teksas

Prvi dan

Dva školska druga

Dirljiv je susret KUMOVA. Dva druga iz školskih dana, ponovo se vide posle više od tri decenije! Samo inje u kosi i po koji kilogram više je jedino vidljivo da su prošle godine ostavile traga. Vedrina u glasu, čvrst zagrljaj  govori o prijateljstvu, ni sve ove decenije nisu uticale da se zaborave ti dani druženja. Na aerodromu, dočekuje nas i kuma, i ona je njihova drugarica iz škole. Davno beše kada su se kumovi venčali i uputili se u nepoznato, u tu obećanu zemlju Ameriku davnih 60-tih godina, da obezbede sebi i sutra porodici, bolju egzistenciju. Našim kumovima, početak nije bio ni malo lak, teškim radom, uz veliki trud i odricanja, sticali su dve decenije svoj imetak. Sada imaju fabriku i uspešan biznis i dva sina, oba su advokati. Iz Amerike nikad  nisu više dolazili u svoj rodni grad Beograd.

Celim putem od aerodroma do grada Ostin, i njihove kuće, razgovor tri drugara ne prestaje, a ja udobno zavaljena u sedištu automobila, slušam njihovo čavrljanje,  polako sa nevericom da li je to san ili java,... kola se nakratko zaustavljaju ispred njihove kuće,
Ispred kuće i nastavljaju polako i ulaze u prostranu garažu. Park njihov je prostran, kuća pokazuje  svoju pravu lepotu u negovanom cveću, predivnom bazenu sa slapovima, odvojenom delu za rekreaciju. Nigde ograde. Kumin glas nas pobaveštava da je za pola sata večera, žurno odosmo da se raspakujemo. Prostrana soba, sa barom i velikim krevetom sa presvlakama od svile boje plavog neba, zid je u staklu, izlaz na terasu, sa samo dva stepenika deli nas od predivne zelene  negovane trave. Kupatilo je prostrano sa tuševima i ukopanom kadom-bazenom za masažu, sa pogledom na park, a iz sobe neprimetna vrata vode u WC na to “sveto mesto”. Upoznala sam se sa najbitnijim delom kuće.

Pridružismo se i mi kumovina u trpezariji, kad smo završili  sa večerom pređosmo u prijatan dnevni boravak, i tamo pored ostalog... i nezaobilazan šampanjac da se nazdravi za naš susret. Razgovoru nikad kraja, toliko toga propuštenog i neispričanog za nekoliko decenija. Najzad je došao red i da se daju pokloni.

Šta doneti uspešnom biznismenu, čoveku, sa dva odrasla sina (kumčeta) koji su uspešni skoro kao i otac. Stigla je čutura, u drvetu rezbarena, ručna izrada, ona je sama po sebi umetničko delo sa potpisom, ali kumovi, umesto rakije sada dobijaju samo miris tog poznatog srpskog brenda.

Na letu Beograd-Njujork na aerodromu čekajući u grupi da obavimo pasošku  kontrolu... i počinje ČUTURA svoju priču, neki iz grupe su reagovali na miris prolivene  rakije, svi su nosili taj “eliksir života” i nadali se da nije njihova flaša popustila. Mi smo bili opušteni, maksimalno osigurana flaša, sigurna od pucanja, ali nismo računali da će čep da popusti. Nas je tek iznadjenje dočekalo u hotelu, čutura je tu ali prazna, natopljene stvari u koferu, cela hotelska soba mirisala je na podrum sa rakijom.... kumovi i mi smejali smo se na naše dogodovštine.... Stigao je na red i akvarel Knez Mihajlo na konju, poznati motiv iz Beograda, slika ih je sentimentalno dirnula i odmah su je postavili da je gledaju dok je ne okače na zid.

Za kraj Milan kumovima  pruža video traku, na kojoj je kao amater sa puno strpljenja i ljubavi, tri meseca radio, uklapajući govor i muziku. Bio je to Beograd, koji kumovi ne poznaju. Snimak Beograda namenjen njima bio je emotivno  najvredniji poklon.

Predlog njihov je da video traku o Beogradu, gledaju odmah uz opušten razgovor. To su mislili oni! Sumnjali smo da će baš biti tako.

Ostin – gradska kuća

Poveli su nas do drugog dela kuće u sobu sa filmskim platnom-kućnim bioskopom. Smestili smo se u udobne fotelje, a za nas je to i prilika da video vidimo u velikom formatu Film je već na samom početku potpuno okupirao njihovu pažnju. Milanovi prateći komentari na filmu bili su na engleskom, zbog njihovih sinova i prijatelja koji budu gledali. U početku su nešto i pitali, ali  tokom prikazivanja filma, savladale ih emocije, prvo kumu a zatim i kuma. Plakali su, to je nešto što se ne može kontrolisati. Videli su kuću gde se kum rodio na Senjaku, česmu u dvorištu,... kuminu  mamu koja izlazi na prozor stana neočekivano,  prepoznaje snimatelja i poziva na kafu,... snimak crkve Sv.Marka gde su se kumovi venčali pratio je i prigodni komentar, a oglasila su se crkvena zvona kao da su baš tad naručena... Atmosfera izuzetno emotivna, držeći se za ruke kumovi nisu skrivali svoje emocije.

Milan i ja smo ih ostavili, objasnili smo da smo umorni od puta, oni su nam predložili da pre nego što legnemo prošetamo njihovim parkom, a mi smo želeli da oni  odgledaju film nasamo jer  im je to bilo potrebno.

Izađosmo na vazduh, divna mesečina osvetljavala je okolinu, seli smo da uživamo u toj lepoti, pun mesec se ogledao u vodi. Noćni vazduh i žubor vode nas je uspavao, bolje da krenemo jer kasnije biće nam teže i pošli smo na počinak. Kumovi još uvek gledaju... film o Beogradu. Pripremili smo se i najzad legli u pravi krevet, ja sam se ušuškala u svileno plavetnilo, a Milan je već uveliko spavao.

Drugi dan - Jutro ili podne, probudio nas je cvrkut ptica, zar ima nešto lepše. Neko je razgrnuo teške zastore i otvorio vrata terase. Podne je bilo uveliko i kumovi su kasno ustali,  rekoše da su celu noć gledali Beograd, a to im se i na licu videlo. Obavestili su nas da priređuju večeru-parti za tri dana, i da su pozvali svoje prijatelje da nas upoznaju. Predveče stižu deca kumova da nas vide. To su sada odrasli poslovni ljudi, iz razgovora čujemo da imaju mnogo klijenata, nemaju slobodnog vremena, ali roditelji su uspeli da ih dovedu da gledaju Beograd, sve im je bilo jasno, osim par pitanja koja su upuli kumu Milanu.

Treći dan - Odlazimo u Hjuston na ceo dan da vidimo grad, i vode nas na ručak. Sredjen čist čist...  vidi se da gradski oci imaju para od nafte. Posle celodnevnog boravka u turističkom razgledanju, predveče stigosmo kući, mrtvi umorni. Razgovor se vodio oko kumovog posla, mnogo se radi, kuma vodi njihove poslovne knjige. Videla sam da u kući imaju kancelariju, gde provedu par sati radeći svakodnevno rano  izjutra. Mi počinjemo dan  jutarnjim plivanjem u bazenu, pre doručaka. Kuma se jada, kako već osam godina nisu imali odmor, nikako da odu do svog letnjikovca, koji nije ni tako blizu. „Obradovala sam se što dolazite, evo zbog vašeg dolaska mi smo uzeli slobodne dane, (ne reče koliko) da budemo sa vama, i nastavlja... blago tebi što Milan voli da putuje, zavidim ti”! Njene reći mi ne idu iz glave, za koga imaju sve to, tu lepotu! Ko tu, u tome uživa? sada mi, ONI sigurno ne!

                                     Kumovi

Četvrti dan - Bilo je sve spremno za očekivane goste. U večernim satima, kuća je oživela,  žagor ljudi ispunio je prostorije. Naravno mi smo bili razlog okupljanju petnaest prijatelja. Po završenoj večeri, u prijatnoj atmosveri i druženju, opuštenom razgovoru, prolazilo je brzo vreme. Kum domaćin, pozvao je svoje goste da odgledaju film o Beogradu. Primetili su da  na gradskim ulicama ima dosta turista, a na taj komentar nismo reagovali. Kada bi znali da su to lokalci-Beograđani, zbog toga je i logičana primedba „pa ko onda radi?“ Bili su zainteresovani da jednog dana posete Beograd. Raziđoše se gosti zadovoljni a mi ostadosmo umorni.

Peti dan – Vodili su nas do njihove fabrike, a tamo kao u apoteci, svi u belim mantilima rade punom parom, imaju rok a naručioci traže isporuku ...komada. Fabrika pravi – sklapa alarme za dim (smoke-detectors). Naručioci su iz cele Amerike, posla uvek imaju i to baš dosta.

Milan i ja smo već prvog dana doneli odluku da ne ostajemo kod kumova više od pet dana.

Šesti dan – Hjuston aerodrom, lokalni let do Njujorka, pozdravljamo sa  kumovima, uz njihovo obećanje da se vidimo u Beogradu. Čvrst zagrljaj i pune oči suza,... i reči  “Pozdravite nam naš Beograd”!

Time je sve rečeno, novembar  1989. – novembar 2017.  još uvek ih čekamo!

                                                                                                  
novembar  1989.                                                                         Vera M. Stanimirović

Ovaj putopis iz  ČETIRI DELA, objavljen u Skamiji posvećen je mojoj mami Veri Stanimirović udatoj Vunjak. Koristila sam mamino ime kao svoj pseudonim.

http://skamija-vunjak.rs/10broj/imali_smo.php
http://skamija-vunjak.rs/11broj/imali_smo.php
http://skamija-vunjak.rs/12broj/imali_smo.php

		Mirjana Vunjak Žikić
novembar   2017.