In memoriam

МИРЈАНА ВУКОЈЧИЋ (1947-2017)

Мирјана Вукојчић спада у ред заслужних и значајних, пре свега позоришних, глумица Србије. Рођена је 16. децембра 1947. године у Београду, а Позоришну академију завршавала је у Београду у класама Миње Дедића и Миленка Маричића а дипломирала у класи Предрага Бајчетића. Одмах након дипломирања као једна од Бојанових беба постаје чланица Југословенског драмском позоришта у Београду у коме ће остати све до пензионисања. Играла је много у класичном репертоару ове куће негујући лепоту сценског говора.

„Сви смо је одувек звали Секана. Њен одлазак покренуо је у мени лавину заспалих сећања на дружење које је трајало пола века. Прва је међу нама усмерила своју енергију и освестила самопоуздање, развила глумачко мишљење. Била је права свештеница богиње Талије“ – рекла је између осталог о својој колегиници са класе Светлана Бојковић на комеморацији у Југословенском драмском позоришту подсећајући се на године проведене у истом театру, на године заједничког студирања.

Мирјана није давала често интервјуе па се о њеном животу ван сцене јако мало знало. Веровала је да све што треба да се зна јесте о уметности њене глуме а да приватно остаје само за њу. Присећајући се сарадње са њом током рада на филму Милена из Прага Слободан Бештић је рекао: „Ти си била Милена, ја Франк. Дивно си изговарала то име. Умела си да пустиш душу да говори. Љуштила си слој по слој површности, у животу, као и на сцени. Била си строга и нежна мати која негује и усправља после сваког пада." Често је говорила да је глума само њена природа коју је двоструко оживела. Бежала је од пуког подражавања реалности, већ на првим мизансценским пробама уводила је мале ритуале. Своју духовност градила је ретким и бираним средствима, астралном провидношћу коју смо откривали у њеним великим зеленим очима – тако се ње сећа велики Гојко Шантић. Говорила је да је глумац ништа не краде већ да у сваку причу улази као мало дете мада није увек све тако бајковито.

Остварила је незаборавне улоге у Југословенском драмском али и у другим позориштима; у светским класицима издвајају се њена тумачења Офелије у Хамлету, Соње Мармеладове у Злочину и казни, Стеле у Трамвају званом жеља, Корделије у Краљу Лиру. Играла је и у савременим комадима Лаку ноћ мајко, Милена из Прага, Дејство гама зрака на сабласне невене, Лажа и паралажа. Сарађивала је ca највећим именима позоришне уметности Матом Миошевићем, Мирославом Беловићем, Паолом Мађелијем, Стевом Жигоном, Радославом Златаном Дорићем, Бранком Плешом, Дејаном Мијачем, Радославом Миленковићем, Егоном Савином, Видом Огњеновић. Бавила се есејистиком у области театрологије и за собом је оставила вредне записе о колегама глумцима – њеним савременицима.

Играла је и на телевизији и филму: Далеко је Аустралија, Омер и Мерима, Позориште у кући, Част ми је познавати вас, Усијане главе, Усијање, Како је пропао рокенрол, Похвала светом кнезу Лазару, Срећни људи, Још један дан.

Једна је од првих носилаца националног признања за врхунски и трајни допринос култури Србије. Након пензионисања повлачи се са сцене – једино је и даље играла своју монодраму Јефимија посвећену средњевековној српској песникињи.

Сахрањена је тихо, без велике помпе како је и живела. Богињи Талији стигла је једна до смрти одана слушкиња. Аплауз још један пре коначне завесе!

Жељко Жеља