PO SLAVI ZNAM DA SI MI ROD

Svako od nas ima dva korena, dve familije, očevu i majčinu, od kojih vuče poreklo i genetsko nasleđe. Da li su to fizičke sličnosti, plave ili tamne oči, skladno ili neugledno telo, ravna ili kovrdžava kosa, možemo nabrajati još mnogo drugih fizičkih osobina. Ili postoji izvesna predodređenost, sudbina, (savremenim žargonom rečeno karma), tek često prokomentarišemo: „Isti si kao tvoj otac“, ili „ličiš na babu“, ili „nije ni čudo kad si iz naše familije“. Obično nismo ni  svesni ovakvih komentara, a još manje njihovog značenja.

Ja Tatjana Filipović Radulaški potekla sam od Vunjaka i od  Filipovića. O familiji moje mame, o Vunjacima, u njima posvećenoj Skamiji dosta se piše i moja Vunjakovska strana potpuno je zadovoljena. Ali Filipovići, familija moga tate, obavijeni su lakim velom zaborava. Želim da razgrnem taj veo i otkrijem par krokija o mojim Filipovićima.

Prezime Filipović na balkanskim prostorima prilično je često; ima ga u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori... ali činjenica je da se radi o različitim familijama čiji koreni potiču iz različitih vremana i sa raznih strana. Često čujem pitanje: „Odakle su tvoji Filipovići starinom?“

Familija Filipović kojoj pripadam postoji nešto više od dva veka. Nekada su to bili Rakitovići, pastiri-stočari i živeli su mirno  na prostorima nekadašnje srpske države Raške. U vreme Prvog srpskog ustanka, za vreme Karađorđeve vojne na Sjenicu 1809. godine,  poznato je da se mnoge porodice iseljavaju i odlaze u Gružu;  u selu Grivac nastanjuju se Veljovići, Rakitovići, Krsmanovići, Korićani, Ivankovići i Gvozdenovići. Prezime Rakitović počinje od Paje, sina Rakitovog, koji se doselio u Gružu, kako se prenosi s kolena na koleno,   „od vode Vape", rečice  što vijuga kroz Sjeničko polje. U novoj postojbini od Rakitovića, a prema imenima najstarijih u kući, nastaju Glišovići, Filipovići, Perovići, Prodanovići, Vasiljevići i Jekići.

U pitomom šumadijskom selu Grivac u dva zaseoka i danas žive porodice potekle od Rakitovića: u Korićanima to su Glišovići, Filipovići, Prodanovići, Vasiljevići i Jekići, a u Rasadniku su  Đorđevići, Stefanovići i Radonjići. Vremenom ove porodice su se uvećavale  i njeni članovi su, udajom ili ženidbom, ili u potrazi za poslom, odlazili u najbliži grad Kragujevac i u druga sela i gradove. Znak prepoznavanja i danas skoro izgubljenih rodbinskih veza postala  je prilično retka krsna slava Sv. Joakim i Ana (u seoskom žargonu Aćim i Ana) poneta iz prapostojbine.

Deda BožaMoj pradeda Ljubinko Filipović iz Korićana iselio se u polje, u svoju trlu, i pošto je bio prilično siromašan i on i njegovo potomstvo, seljaci su ovaj kraj prozvali Ciganmala. Ljubinko je od dve žene imao četiri sina: Božidara, Petra, Velimira i Đorđa i ćerku Milevu. Moj deda Božidar imao je tri sina: Radomira, Miodraga i Slobodana i ćerku Danicu. Moj otac bio je Miodrag, a tako se zove i moj sin. Lepo srpsko narodno ime, momak - mio i drag, šta može biti lepše!

Deda Bože se često setim; pamtim kako rano ujutro kleči kraj peći i potpaljuje vatru da soba bude topla kad njegova unuka ustane. Sećam se kako me je vodio u školu po prtini (nekad su snegovi u Beogradu bili duboki), ili kako mi sprema sanke za neku nizbrdicu. Mogao je satima udobno da kleči i nešto popravlja, teše, glača – da čavrdiše, kako je govorio. U jesen, u novembru bi se klala ubojnica i sušilo meso za zimu. Tada bi deda  često nazdravio grivačkom prepečenicom. Volela sam da slušam dedine priče o životu, o ljudima ali i ratne priče: moj deda se borio u  srpskoj vojsci u Balknskim ratovima 1912.-1913. i u Prvom svetskom ratu 1914.-1918.

Leta provodim u našoj porodičnoj kući u Grivcu i u dugim letnjim toplim večerima rado pričamo o familiji. Jednog dana iznenadio me je moj brat od strica Predrag Filipović  zvani Peda, koji je inače preuzeo ulogu hroničara naše porodice, kad mi je pružio požuteli list hartije i rekao „To je umrlica Ljubiinka Filipovića, našeg pradede.“ Pažljivo sam otvorila presavijen list i pročitala naslov Totenschein-smrtovnica koju je potpisao lekar vojnog logora Ašah u Austriji, a nosila je datum 19. februar 1917. Dokument je pedantno

 popunjen, u mnoštvu rubrika nijedna nije ostala prazna; pored osnovnih podataka, imena prezimena, očevog imena, starosti, vere, zanimanja, adrese, tu su uzrok i vreme smrti i parcela gde je sahranjen. Čitam da je Ljubomir Filipović od oca Jaćima, iz Grivca, Kragujevac, po narodnosti Srbin, star 52 godine, pravoslavne ispovesti, po zanimanju zemljoradnik, umro 19. februara 1917. u 6 sati, od iscrpljenosti... sahranjen je na vojničkom groblju u Ašahu, na parleli 3769.  Iscrpno, kako to samo Nemci rade.

Vojni logor Ašah (Aschach an Donau) bio je jedan  od mnogobrojnih logora u Austrougarskoj koji su otvoreni posle prvih ofanziva u Srbiji i Galiciji (1914.) u Prvom svetskom ratu. U ovom logoru bili su internirani  Srbi, Rusi i Italijani, a logor je raspušten 1918. Na  Srpskom vojničkom groblju u Ašahu sahranjeno je 5.360 vojnika. (među njima i Ljubinko Filipović).

Posredstvom međunarodnog Crvenog krsta Austrougarska i Srbija zaključile su ugovor o repatrijaciji zarobljenika, obolelih i invalida, putem razmene u toku rata. Po tom ugovoru su od 1916 - 1918. g. preko Švajcarske u Francusku repatrirana 6 542 srpska ratna i civilna zarobljenika iz austrougarskih logora (među njima i Toma Filipović) i toliko je austrougarskih zarobljenika repatrirano u Austriju. Porodicama zarobljenika koji nisu imali sreće da se vrate poslate su umrlice. Ispunjena je iskonska čovekova želja da se dostojno oprosti od člana porodice koga više nema.

Držala sam u ruci dokument star 100 godina. Stigao je do naše porodice, koliko je poznato, preko Crvenog krsta i na vrhu dokumenta olovkom ćirilicim je dopisano Grivac, Gruža.   Pradeda Toma, rođeni brat Ljubinkov, pričao je, sećajući se logorskih vremena, kako se sa bratom sastajao, iako ih je delila žica, kako bi popričali i razmenili duvan i hleb. Toma nije pušio i davao je bratu svoje sledovanje duvana, dok je Ljubinko svoju porciju hleba delio sa bratom.

Moj deda Boža, solunac, prebačen je u neki italijanski kamp „na oporavak“ kako je govorio.

Kad je bio dobre volje voleo je da pokazuje svoje „znanje italijanskog“ ponavljajući nekoliko napabirčenih italijanskih fraza koje su mu služile za sporazumevanje u logoru. Pričao je o dugačkim makaronama koje nikako ne možeš da naviješ na viljušku. Pričao je i o vozu kojim se vratio u svoje selo, o tuzi za ocem i radosnom susretu sa stricem Tomom. Od tri srpska vojnika, oca, sina i strica, dvojica su se vratila u rodnu Gružu.

I život je potekao dalje, deda Boža se oženio, dobio  sinove  i kćer,   i dočekao još jedan rat. U Srbiji ni jedna generacija ne može da prođe bez rata, napisala je velika srpska književnica Isidora Sekulić. Filipovići su oduvek bili borci, branili su  svoju zemlju i svoju slobodu. U Drugom svetskom ratu moj tata Miodrag Filipović – Fića bio je prvoborac i igmanac. Dobro se sećam njegovih ratnih priča i kazivanja njegovih drugova-saboraca. Ali o tome ću nekom drugom prilikom.

Tatjana Filipović Radulaški