ИНТЕРВЈУ СКАМИЈЕ

Ивана Гађански

1) Представите се:
Када ме у иностранству питају да се представим, одмах почињем с тим да сам из Србије и колико сам на то поносна. Поносна што сам из народа из ког су потекли велики људи као што су Михајло Пупин, Никола Тесла, Милева Марић, Милутин Миланковић, Исидора Секулић, Бранко Радичевић, Милош Црњански, Милунка Савић. Из народа где су и необразовани људи “природно интелигентни”, како је говорио мој деда Мирко, трговац из варошице Јаша Томић из Панчева, који је пропутовао неколико царстава и држава, не померајући се из Баната, јер су они “долазили” у његов завичај.

Рођена сам у Новом Саду, одрасла у Београду и Сремским Карловцима, завршила Биолошки факултет у Београду као студент генерације, докторирала, са 27 година, неуронауке на Георг Аугуст Универзитету и Макс Планк Институту за биофизичку хемију у Гетингену у Немачкој, радила сам у Минхену на Лудвиг Максимилијан Универзитету, била сам гостујући научник у Салгренска академији у Гетеборгу у Шведској. Једно од најлепших и професионалних и животних искустава сам имала током једногодишњег боравка у Њујорку, као Фулбрајт гостујући професор на Колумбија Универзитету, у лабораторији за Матичне ћелије и ткивни инжењеринг код чувеног научника проф. др Гордане Вуњак Новаковић, члана америчких и српске академије наука, с којом настављам научну сарадњу и даље. Волим науку, волим и поезију, наследила сам тај “мешовити ген” од мог оца, Ивана Гађанског, песника са великим талентом за минералогију. Од мајке, Ксеније Марицки Гађански, хеленисте, наследила сам љубав према језицима и логичком размишљању ван стандардних оквира. Објавила сам две књиге песама “Демони” и “Клинасто писмо”, за које сам добила песничку награду “Стражилово” на манифестацији Бранково коло у Сремским Карловцима. У Србији сам радила у Институту за биолошка истраживања “Синиша Станковић” у Београду, на Државном универзитету у Новом Пазару, у Центру за биоинжењеринг-БиоИРЦ у Крагујевцу, на докторским студијама на Биолошком факултету у Београду и у Иновационом центру Машинског факултета Универзитета у Београду. Сада сам у Новом Саду, у Институту Биосенс, најперспективнијем научном институту у Србији.

2) Чиме се бавите?
         И ја путујем кроз области, као мој деда кроз царства. Прво сам била заљубљена у неуронауке. Докторат сам радила на животињском моделу мултипле склерозе и патолошким механизмима настанка оштећења омотача нерава. После тога сам се одушевила начинима комуникације и преношења сигнала између ћелија хрскавице и ћелија кости, и могућностима да се ткива праве у лабораторији, што сам почела да радим код проф. др Гордане Вуњак Новаковић. Постоје сигнални путеви, заједнички и за животињске и биљне ћелије. Још увек много шта не знамо о томе како организми уопште региструју сигнале из окружења и шта се све дешава унутар ћелије у одговору на то. А то морамо да знамо да бисмо могли да направимо нешто што личи на природно ткиво. Сада, у Биосенсу радим на тим сигналним путевима у биљкама и на томе како можемо да их искористимо да што раније детектујемо оштећења, повреде пољопривредних култура. Занимљиво ми је што оно што сам научила из неурофизиологије, веома користи и када се ради са биљкама.

Такође уживам и у раду са људима из мејкерске заједнице – мејкери су људи који праве ствари, једноставно речено. Са колегиницом биологом др Зораном Курбалијом Новичић основала сам Удружење Фаб Иницијатива (www.fablab.rs) – за промовисање тзв. фаб лабова – радионица за дигиталну фабрикацију тј. производњу са дигиталним машинама. Звучи ново, али у суштини, то су само додатни алати, а одувек су код нас људи волели да праве, својим рукама, свашта. Све Народне технике, посвећени наставници физике и општетехничког образовања, хобисти, одушевљење ЛЕГО-м и сличним конструкторским играчкама, све је то „maker movement“ који код нас траје већ дуго, само је мало утихнуо током тешких година финансијског незадовољства. Сећам се да сам са оцем ишла по ауто-отпадима и скупљала делове да правимо електромотор, да ми објасни електромагнетну индукцију. Некад је чак и боље кад човек не може све да купи, мора да смисли како да направи од оног што има… Сада има више могућности за организован рад, са 3Д штампачима, Ардуино и сличним микроконтролерима, Little bits сетовима. Фаб Иницијатива ради са Полихедра фаб лабом, то је све иста екипа нас неколико, Борко Јовановић, Данко Радуловић, Никола Андонов, Ђорђе Ђурђевић, Немања Глигоријевић, са Мејкер организацијом из Новог Сада, Garage Lab-ом у Београду, 3Д Републиком и многим другима. 2015. смо у Истраживачкој станици Петница основали Фаб лаб Петница, а 2016. смо организовали прву конференцију о дигиталној фабрикацији - FABelgrade (www.fabelgrade.io). Сада припремамо следећу, за април 2018 – имаћемо још више практичних радионица, поново и мали фаб лаб на лицу места, занимљиве говорнике из Србије, региона, света, биће сјајно. Повезујемо се са школама, желимо да што више људи види да тзв. “нове технологије” нису нешто недостижно, да чак не захтевају ни претерано много финансијских улагања, важнији су посвећеност и сарадња. Некад нешто и не успе, покренула сам раније стартап за визуелну претрагу научне литературе, али је нажалост стало, иако смо имали лепих почетних успеха.

3) Како коментаришете научно истраживање у савременом друштву?
         Наука генерално, и код нас и у свету, има два велика проблема: проблем финансирања и проблем репродуцибилности. Чак и најбогатије земље смањују буџете за фундаментална истраживања, тражи се да све буде што брже применљиво, малтене је наука постала капиталистичка, и изразито такмичарска, већ и људи ван науке знају за сурови принцип „publish or perish“ (”објављуј или нестани”) тј. ако не објављујете научне радове са невероватном фреквенцијом нећете опстати као научник, нећете добити финансирање. Инсистирање на квантитету најчешће иде науштрб квалитета. Превелики број тих објављених научних резултата не може да се понови, репродукује, што је један од основних доказа тачности резултата. Шта рећи онда о таквим резултатима и таквим научним радовима? Каквог смисла имају? Наука треба да буде и примењена, тј. да се (поновљиви, доказани) резултати преводе у индустрију, у производе, лекове, али мора да се ради и на основним истраживањима, и не само у природним наукама.
         Не смемо да заборавимо тзв. друштвене и хуманистичке науке. Шта ћемо имати од тога да направимо силне роботе и аутомобиле који сами возе, ако изгубимо знања о најстаријим античким цивилизацијама и језицима? Нећемо знати ни ко смо, одакле долазимо, па тако ни куда смо кренули. Мене брине то што је све мање научника способних или вољних да размишљају о широј слици. Не може се све знати, то је јасно, али је могуће и потребно размишљати о последицама и утицајима научних активности на разне аспекте друштва. Карл Сеган је рекао да наука није само скуп знања, већ је начин размишљања, критичког испитивања универзума. У том циљу је важна и тзв. „промоција науке“, која не значи само организовање фестивала и игара за малу децу, већ значи и нпр. писање конкретних, поузданих текстова за ширу публику који објашњавају научне чињенице неопходне за живот – као што је важност вакцинације, докази за еволуцију и климатске промене и, нпр. о томе да Земља заиста није равна плоча, што ми је заиста невероватно да се то и сада, у 21. веку, доводи у питање. Не знам зашто много људи губи поверење у науку и почиње да се окреће тим празноверицама, веома опасним. Посебно је забрињавајуће што расте број људи који мисле да вакцине нису добре. Долазимо у опасност да се врате пандемије које су харале раније, још и у средњем веку. То је заиста забрињавајући парадокс: с једне стране сјајна научна открића и изузетан напредак, а са друге стране јавност која се понаша као да напредак науке њу угрожава. Сви ми у науци морамо да радимо на томе да се то промени.

4) Како коментаришете научно истраживање у Србији?
         Стандардни одговор на то је, нажалост, да је изузетно тешко бавити се науком у Србији, не само због финансијских услова, већ неретко и због непостојања добре организације, инфраструктуре и сарадње. Врло тешко се долази до опреме и хемикалија за експерименте. Мени је представљало шок када је, по повратку из Немачке, требало да наручим у Београду исте реагенсе и кад сам видела да су 3 пута скупљи овде. И не само то, процес наручивања је непотребно компликован, раније „злогласним“ ЈУП-ом, сада различитим тендерима. То заиста мора да се поједностави. И мора паметније да се наручује. Превише пута се догађа да једна група наручи и добије скуп апарат који нико други не може да користи, јер та група не сарађује са другим истраживачким групама на истом институту. Факултети међусобно не сарађују, сем преко индивидуалних иницијатива, које некад наилазе и на осуде. Мултидисциплинарност која се свуда у свету стимулише, код нас се чак и санкционише, што сам осетила на личном примеру, када сам у процесу избора за звање, који је иначе катастрофално застарео и нефункционалан, добила коментар да ми неке научне радове из ткивног инжењерства неће ни узимати у обзир, јер нису „чиста биологија“. То што као биолог радим са машинским и хемијским инжењерима мени се узима као минус у Србији. Свуда у свету, то би био изразит плус. То је велики проблем.

5) Зашто је Скамија онлајн постала Ваше обавезно штиво?
         Импресионирало ме је што је један часопис из 1934. године поново данас обновљен у онлајн свету. Веома је охрабрујуће видети и јаке породичне везе које фамилија Вуњак одржава. Нажалост, и тога има све мање. Жао ми је што у Србији више нема оне лепе традиције задужбинарства, коју су неговали успешни људи, остављајући своју имовину „на ползу српском народу“, као што је случај на пример са Матицом српском у Новом Саду и Капетан Мишиним здањем у Београду, у ком се сада налази Ректорат Универзитета у Београду. Мислим да је Скамија онлајн пример нове врсте задужбинарства – у онлајн свету.

6) Имате ли планове за будућност и шта очекујете од њих?
         Увек имам много планова, некад ми кажу да се сувише расипам на разне стране, али све што радим је повезано, можда то неко не види одмах, али све што радим је са истим циљем – да покажем на личном примеру да се и у Србији могу радити ствари на светском нивоу и тиме охрабрим људе, као и саму себе. Желим да покажем свима који мисле да морају да оду да би нешто постигли да не мора да буде тако. Мада не значи ни, ако се физички оде, да морају да се потпуно пресеку везе. То ми је други велики циљ – да правим боље везе, бољу сарадњу, међу људима, међу дисциплинама, земљама у које су отишли многи наши стручњаци са Србијом и људима овде. Нове технологије су добре, јер омогућавају да се сарађује, а да није неопходно да се физички буде на једном месту. Србија треба да покуша да некако искористи тај катастрофални одлив мозгова, тако што ће успоставити ефикасније механизме за одржавање сарадње са људима који оду, као и да им омогући да се врате ако желе, а не да наилазе на невероватне проблеме око нострификације диплома, стицања научних звања итд. Стратешки треба да се ради на томе. Није лако.

7) Ваша порука младим српским снагама које желе да се баве науком?
Упорност је можда и најважнија. И размишљање о широј слици, не само о томе како себи обезбедити позицију. Ако сви само о себи размишљамо, никад се ништа неће заиста променити. Практични савет за оне који желе да се баве природним наукама је да што раније почну да волонтирају/раде по лабораторијама, и код нас и у свету, и да се упознају и са другим областима – на примеру ткивног инжењерства се види да је сада немогуће бити само биолог, потребна су вам знања из машинства, хемијског инжењерства, физике, математике, програмирања. Не мора човек да буде експерт у свему томе, то је и немогуће, али неке основе морају се знати. Ако се и не науче током основних студија, онда се уче касније. Треба научити где и како да се тражи информација (што је било разлог зашто сам својевремено покренула поменути стартап). Треба научити како да се ефикасно учи, јер целог живота се учи и нико, баш нико, не зна све. Ко то помисли, завршио је са науком. Фаб лабови су, иначе, добра прилика да се везба мултидисциплинарност. На Машинском факултету Универзитета у Београду смо зато др Ђорђе Чантрак и ја основали Научни фаб лаб, где желимо да стимулишемо заједнички рад машинаца са биолозима, технолозима, електроинжењерима, лекарима.

8) И на крају, Ваш коментар? Само напред :)