Мирољуб Тодоровић

СНОВИ И НАЂЕНЕ ПРИЧЕ

НА СПЛАВУ

На сплаву сам од грубо отесаних балвана спојених дебелом зарђалом жицом. Сплав је широк, мирно плови не баш бистром, од песка и земље замућеном водом. Према мосту испод ког смо прошли, њивама са кукурузом и гомилама конопља на обалама закључујем да пловим реком мог детињства и дечаштва Великом Моравом од Варварина према Обрежу.

На сплаву испред мене, окренута леђима, седи жена. Лепа плава коса пада јој у таласима преко леђа и готово прозирне наранџасте блузе. На моје искашљавање лагано окреће главу. Гледам запањено. Не могу да верујем својим очима. Предамном је Мерилин Монро. Мој дечачки сан – Мерилин. А онда сумња. Можда то није она, већ само неко ко веома личи на њу, њена двојница.

Питам је, гласом дрхтавим од узбуђења, да ли је она, заиста, Мерилин. Жена се смеши, благо али изазовно.

Па она не зна српски помислим у себи и понављам питање на енглеском. Жена и даље смешећи се загонетно ћути.

Прилазим јој ближе дрхтећи од навале страсти и жудње. Осећам омамљујући мирис њеног тела. У очима јој онај запаљиви сјај. Снажно је грлим и дивљачки почнем да љубим. Она ми узвраћа исто тако снажним пољупцима и страсним подавањем.

ЈОВАН

Прохладно новембарско вече. Град у магли. Шетам Господар Јовановом од Француске према Калемегдану.

На згради број 42, угао Јованове и Кнегиње Љубице (бивша Змај Јовина) мермерна плоча с натписом:

          ''У овој кући живео је и радио
                    велики српски књижевник
                    Јован Скерлић 1877 – 1914.''

Кућа једноспратна, сива, већ оронула. На вратима интерфон. Изнад њега назив неке фирме.
          После мало оклевања зазвоним. Јави се строг, промукао глас:
           - Ко је?
           - Јован – одговорим.
         Зачује се зујање, знак да ми је улаз дозвољен. Гурнем врата и крочим у замрачени ходник.

УБИЦА СТОЛЕЋА

        Денису Нилсену, ''убици столећа'' у Великој Британији, после десет дана суђења пред поротом у Олд Бејлију изречена је најстрожа казна у овој земљи – доживотна робија. У пресуди стоји одлука да се молба за помиловање убице не може узети у разматрање док не издржи казну од 25 година затвора.
        Иако је оптужени још у истражном поступку признао да је убио петнаест људи, оптужница га је теретила за шест грозоморних убистава и два покушаја. Остале помињане злочине, у току десетодневне расправе, упорно је порицао и остали су недоказани.
        При утврђивању доказа и изрицању најстроже казне судској пороти је помогао и сам оптужени Нилсен који се у току претреса хвалисао да је ''убица столећа''.
        - Лако сам могао да убијем и 500 људи, али нисам успео да их похватам – говорио је он.
        Нилсен је иначе, своје жртве черечио и бацао у канализацију, или затрпавао у башти. Пронађен је тако што је канализација, запушена од људских остатака, почела ужасно да заудара па су се суседи пожалили полицији.

ОГРТАЧ

         Једног дана – причала је Гетеова мајка – изашла сам кочијом у шетњу и видела свог сина међу осталим клизачима на леду замрзнуте реке. Мада је зима још увек трајала, био је леп сунчан дан. Волфганг је већ био младић, од свих најлепши. Летео је као стрела међу клизачима.
        Била сам огрнута црвеним плишаним огртачем, златом обрубљеним, изнутра постављеним крзном.

- Мама, рече ми  Волфганг, теби у кочији није хладно. Дај ми огртач.
- Не мислиш ваљда ово да обучеш?
- Свакако, хоћу.

И већ лети у мом огртачу, попут неког оживотвореног бога.
Та слика остаће ми пред очима целог живота и увек ћу га се таквог сећати, као беле божанске силуете на леду замрзнуте реке, како лети испод мостова док му огртач лепрша на ветру.