IMALI SMO VREMENA U ŽIVOTU A SADA IMAMO USPOMENE KOJE ĆE ZAUVEK ŽIVETI SA NAMA

Deo 1 – Let za Njujork

Osvanuo običan dan, ni po čemu se ne razlikuje od prethodnih, Milan,  moj suprug, uz doručak reče mi: “Vera, zovu nas kumovi da dodjemo u Hjuston – Teksas”, i dodade onako poluglasno kao za sebe; “nismo ih videli tri decenije”!

Tog dana Milan je doneo i odluku, a ja sam se “žrtvovala” za odlazak tamo daleko ”PREKO BARE”,  do tada  mislila sam, da samo nekom drugom to može da se desi, a ne meni.

Najteži deo bio je razmišljanje o poklonu, šta odneti kumovima, nešto originalno?

Odluka je bila između čuture sa rakijom i čokančića iz Narodne radinosti ili akvarel slike Sv.Marka....  ali želja je bila da nešto posebno poklonimo kumovima.

Milan je došao na ideju, da kamerom amaterski snimi ulice Beograda. Trideset godina, mnogo toga se promenilo u Beogradu od njihovog odlaska za Ameriku.

Putovanja u svom aranžmanu, iziskuje lično angažovanje,  a znanje lokalnog jezika dosta olakšava snalaženje u novoj sredini.

Približavao se i dan našeg polaska, za SAD, početak septembara 1989. Prva stanica na tom dalekom putu je Njujork. Odluka je naša da ostanemo nedelju dana, a bićemo u Njujorku i za našu godišnjicu braka, u tom kosmopoliskom gradu, potrudićemo se da vidimo koliko god  se može više videti za tako kratko vreme.

Osvanuo je divan septembarski dan, postarala se i priroda, da nam poželi prijatan dug put.

Nervoza, naravno, prisutna, samo da udjemo u avion, let Beograd, Frankfurt, London - aerodrom Hitrou, ulazimo u Pan Am Boing 707 ogroman avion za Njujork.

Let je dug, a kada ideš prvi put još je duži, pa menjanje vremenske zone, takav put još teže ti pada. Vreme je došlo za odmor, pa su se putnici onako umorni udobno namestili da odspavaju.

Moja radoznalost je bila prevelika, gledala sam kroz prozor opčinjena prizorom, kako na 10 hiljada metara vazduh je tako čist, i smenjivale su se sve plave boje na nebu protkane sunčevim zracima, a sunce je bilo u svoj svojoj lepoti i svom punom sjaju, da bi zatim polako odlazio na počinak.... sunce i mesec u vidnom polju. Ono što je zaista interesantno, prvi put sam imala priliku da vidim i pogledom propratim, kako napuštamo dan, tamo negde na horizontu neba još je dnevna svetlost, a mi polako ulazimo u noć. Nebo puno zvezda a mesec je tu, sa svojim blještavim sjajem u tom okruženju, kao da ima posebnu misiju i sa porukom avionima, da je pod njegovom zaštitom bezbedan let. Prizor tako upečatljiv da deluje nestvarno.

Milan je uveliko spavao kao i ostali putnici, polako me je umor savladao a ni primetila nisam, u tom mom sanjarenju utonula sam u dubok san. Bude nas, svanuo je novi dan (verovatno je tako u vojsci) razdanilo se, donose doručak, onako pospana nije mi do toga, ja bi još malo da dremnem, duša mi spava, a kod nas u Beogradu uveliko je noć. Dan, ljudi cirkulišu po avionu, da protegnu noge, kažu tako valja. Jelo se, gledali filmovi, dremkalo se, tako prolazi vreme, sa željom da što pre stignemo do odredišta. Čuje se glas preko razglasa, putnici stižemo u Njujork,  slećemo za dvadeset minuta.

(Izvor Internet)

Osećala sam da sad imam priliku da vidim nešto posebno. Oči nisam odvajala od prozora, na horizontu približavao se taj čuveni Njujork. Sumrak, ubrzo zatim pale se svetla kosmopolitskog grada. Manhetn osvetljen, a svetiljke  po ivicama svojim treptajima su blistavija i još više podsećaju na  zvezdice, u svoj svojoj lepoti, svojim nestvarnim odrazom u modroplavoj morskoj vodi. Najveća i najlepša „prirodna ogrlica“, kao da je od „nebrojenih dijamanata“ koje svetlucaju u punom sjaju. Tu lepotu upotpunjuje, Kip Slobode, smaragne boje „brilijant“, koji je svestan svoga bitisanja, koji svojom lepotom osvetljen stoji usred modroplavog mora na ostrvu Sloboda.

Ta čarolija tako brzo je prošla, prekida je glas sa razglasa; slećemo vežite pojaseve. Ušuškana sam u sedištu sa mislima nezaboravnog prizora, (pogledom odozgo na grad), trgne me prodoran aplauz putnika,  znak da smo sleteli,  zahvalnost za odličan let. Ova grdosija vodjena rukom pravog pilota, samo je sa lakoćom skliznula, bez trzaja odlično se prizemljila, kao da je to normalno, nagradila je svoje putnike i time, za kraj leta.


Svi žure pa i mi, da što pre obavimo tu aerodromsku papirologiju. Stojimo svako sa svojim mislima. Svi čekamo na istom  šalteru, nisam znala da nas je toliko bilo u avionu. Čekajući, svi prisutni osetili su prepoznatljiv samo nama „naš brend“,  miris rakije, koja je svojim specifičnim mirisom skrenula pažnju na svoje prisustvo. Eto, sada se po mirisu prepoznajemo, samo još da izviri praseća glava i konpletni smo, mislim ja. Putnici neki ne pridaju tome važnost, ignorišu sve, a drugi se vrpolje.

Od Aerodroma do Centralne železničke stanice stižemo autobusom. Ja ostajem u stanici sa koferima da čekam. Milan ide u potragu, traži smeštaj za naš sedmodnevni boravak. Gledam oko sebe ljude svi nekud žure, niko se ne zadržava, samo ja sam još uvek tu. Vreme mi sporo prolazi, i kako odmiče sve mi je nelagodnije. Ovaj grad, nažalost znam samo iz kriminalnih filmova, tako da ljudi neki onako ogromni pa još ako je neko crn kao lik je iz nekog filma mislim ja, pa još ako pripucaju....! Nelagodnost što sam sama, a Milana još nema, prošlo je skoro sat vremena, šta li je sa njim? Svašta mi se vrzma po glavi, šta da radim ako to potraje, gde da ga tražim?! To čekanje, sada kada se setim, za mene je i najneprijatniji deo našeg boravka u Americi. Milan se pojavljuje nasmejan, (kao da me je sunce ogrejalo) sredio papirologiju i video sobu, hotel čist, mali, skroman i sa cenom je zadovoljan, pola bloka udaljen, možemo pešice. Stigli smo najzad, i hajde da se raspakujemo. Otvorivši kofer zapahnu nas poznati miris, stvari vlažne, a čutura prazna! Sve nam je tada bilo jasno, a kumovi će dobiti čuturu, ali bez rakije!

(Slika iz privatne zbirke)

Izmoreni, ili zbog dugog puta ili zbog mirisa, onako obučeni, samo malo da prilegnemo, i naravno zaspali smo. Budimo se, a ono ponoć, mi naspavani. Rešimo da izadjemo, mi kao da smo u Beogradu, tu malo da se promuvamo i pogledamo u naokolo. Ulica prazna nema ljudi, nigde nikog, samo mi i policajci, smeškaju se i pozdravljaju sa „helou“, smeškamo se i mi otpozdravljamo „helo“! Odmah im je bilo jasno da smo turisti. Osvetljene radnje a ja oduševljena razagledam ih na miru. Tako smo se malo promuvali i krenuli nazad do hotela, a policajcima je sigurno laknulo. Primetili smo da su jedan drugog obaveštavali o našem prisustvu i pokroviteljski su brinuli da se bezbedno vratimo u hotel. Konstatujemo, U OVOM  GRADU NOĆU MOŽEŠ DA SE ŠETAŠ BEZBEDNO! Sa tim našim novim iskustvom, legnemo zadovoljni i ponovo zaspemo. Kad iz sna probude nas parajući zvuci policiskih sirena, koje nisu prestajale, pogledamo a ono 4 izjutra. Grad se budi, a i druge budi, a nas iz slatkog  sna!

Zapušili smo uši, pokrili se sa jastukom preko glave, da ublažimo, taj neprijatan zvuk, nekako s mukom odspavasmo.