У кори бреза,
што се белим сјајем сребре,
мој женски родослов је урезан.
Лишће бреза причу о жени
из Сибира казује,
која је са ћерком од 7 година,
из далеког града Иркутска,
са Бајкала, са истока царске Русије,
у Краљевину Србију дошла,
у вихору Октобарске револуције.
Дуг је и неизвестан био пут из Сибира, 
са обала најдубљег језера на свету,
са плавог сибирског ока,
преко Одесе на обали Црног мора,
где је српским добровољцима
ране видала и тада се између ње
и прадеде Милана љубав родила,
тако велика, да их је у Војводину
Миланову, у Ковин одвела.

Ту су у банатској равници
мајка и ћерка, Анисија и Ана,
породицу стекле нову,
језик и обичаје научиле,
живот наставиле,
срећу и нову домовину нашле,
са стотинама својих земљака,
које је Србија пригрлила,
када је руска Бела гарда стигла.

Србија им је широм отворила
врата и срце своје,
а они су јој несебично дали
све што су имали и знали,
иако су им погледи заувек
у Мајци Русији остали.

Туге неизлечиве је увек било у њиховим очима,
сете и чежње бескрајне као руска степа.
Срце је треперило када се балалајка чује,
рука је дрхтала кад се матрјошка држи,
стигла као сувенир из отаџбине.

У војвођанској равници, на пољима
сунцокрета, у класју пшенице,                  
шапат брезових шума су слушали
и мирисе сибирских тајги удисали.
До смрти су Русију сањали,
у погледу и срцу је носили,
за њу су дисали, а никада је више
нису видели.

Памтим имена и гласове
бабиних другарица, рускиња,
Гаља, Тамара, Нина, Јулија и Марусја,
око самовара на чају окупљене,
с ћилибарима око врата,
што сјај сунца у смоли златној чувају.

Сада и мене ти ћилибари греју,
стигли путевима судбине са обала Бајкала,
плаветнило његово у очима носим.
Чешљем од коре сибирске брезе,
мирисе степа у коси остављам,
док Месец седеф бели сваке ноћи
брезама у кору ставља.

Здраво дрво, ја сам бреза – Снежана Нена Радосављевна (уље на платну) 

Рускаја 2, Стеван Адамов (уље на платну)

Сат зидни више не навијам.
По Сунцу време равнам,
росом се умивам,
на облаке врело чело
стављам.

Са белог папира
гумицом бриге бришем
и само песме љубавне пишем.

Са таласима једино разговарам
о греху и покори, о поклону и казни,
о даљинама које су нам близу,
да их дохватим руком,
док из Светог Грала
пијемо црвено вино,
а пена вала одлази тамо
где се бескрај завршава.

Једне такве ноћи
таласи ми отеше из недра тугу,
да је врате нису ми обећали.
Кажу, можда са сузом ће доћи
поново, кад ми срце задрхти,
после радости.