"KRPIM ŠERPE, LONCI, KORITAAA..."

Davne pedesete - sećanju nikad kraja

      Verovatno je to normalno, da se ljudi kad stignu u neke zrele godine, rado i sa setom, sećaju svog detinjstva. Sve one sitne, lepe stvari, dogadjaji, sa kojima su rasli i stasavali, ostaju utisnuti u memoriju, gradeći mrežu uspomena.

      Tako i mi, “klinci iz ulice”, naše Čučuk Stanine, i dalje se držimo za ruke i sa osmehom pominjemo prošlo vreme. Vreme, kad je naša ulica imala tursku kaldrmu, a njome ponekad prolazila kola u koja je bio upregnut konj. Od njegovih kopita skočile bi varnice i brzo se ugasile, kao zvezde padalice. U kolima su se prevozile velike table leda, uvijene u džakove, i žurno se raznosile do kupaca, koji bi to stavljali u svoje hladnjake, preteče frižidera i zamrzivača.

      Mnogo kasnije dobili smo asfalt, što je bio znak tehnološkog napretka.

      Velikim Bulevarom išao je redak automobilski saobraćaj. Jedino su redovni bili tramvaji koji su svakog jutra u 4 sata, kretali iz depoa, tramvajske šupe, smeštene ugao niže, u Sredačkoj ulici. Besprekorno tačni, kao budilnik, kretali su na svoju putanju po šinama, uz zvonjavu i kloparanje. Veliku radost i atrakciju predstavljale su prikolice u letnjem periodu, potpuno otvorene, sa mrežastom ogradom i krovom, ali bez prozora. Bilo je pravo uživanje kada smo se sa roditeljima prevozili do nekog parka, kod Vukovog spomenika, ili kod Šeste muške gimnazije, ili još dalje, u Zvezdarsku šumu, što je za nas bio pravi izlet u prirodu.

      Ima još jedan kuriozitet, za današnje vreme i današnju decu nezamisliv. Tada se povremeno pojavljivao čovek koji je u torbama okačenim o ramena, nosio sav svoj pribor i alat, i glasno uzvikivao: “Krpim šerpe, lonci, koritaaa...”. Skoro redovno bi izašla neka domaćica iz svog dvorišta sa šerpom koja je od starosti i upotrebe dobila rupu na dnu. Za novu nije bilo para pa je majstor  dobrodošao. Na svojoj stoličici, na ulici ispred zgrade, kuckao bi i stavljao zakrpu od lima na probušeno mesto i svojom veštinom osposobio sud za dalje korišćenje.

      Bože, kako je to bilo davno, davno, tada normalno i obično, a sada  pomalo tužno i neverovatno.

      Sa tim i sličnim pričama proveli smo jedno prijatno decembarsko veče 2015. godine, ovog puta u kući Mimice i Vukana. Njihovom ljubaznošću i ulogom spontanih i usrdnih domaćina, još jedan susret “klinaca” prošao je u lepoj i opuštenoj atmosferi. Naša ljubazna domaćica dala nam je „leba i masti!“, poslužila nas je komadima hleba namazanim mašću i posutim alevom paprikom (ovo je objašnjenje namenjeno je mlađim čitaocima).

Sa nestrpljenjem čekamo svaki prvi četvrtak u mesecu i novi susret, a sećanju i priči nikad kraja.

Mira Racić Mirčevski