ČOVEK ZA SVA VREMENA

Todor Žikić (1900. - 1983.) biće upamćen kao svestran intelektualac širokog interesovanja, umetnik i pomalo romantik u duši.

Rođen je 1900. godine u Starom Bečeju, a gimnaziju završio u Segedinu. Počeo je da studira na Građevinskom fakultetu  u Budimpešti, ali je zbog skromne materjalne situacije, nastavio studije  u Beogradu gde je i diplomirao.

Kao gimnazijalac od 17 godina sa drugarima Emilom Lazićem, Aleksandrom Gavanskim i Aleksandrom Dunđerskim osniva Tamburaški orkestar u Starom Bečeju (1917. – 1918.)

stoje: Emil Lazić, Todor T. Žikić
sede: Branko Lazanov,  Ivan Petvanski,
Aleksandar Gavanski,  Aleksandar Dunđerski

Njih četvorica zajedno odlaze na studije u Budinpeštu uprkos skromnim finansijama njihovih  porodica koje su jedva odvajale za njihove studije. Izuzetak je bila po bogatstvu poznata porodica Aleksandra Dunđerskog. Mladići su bili nerazdvojni,  družili su se i izlazili zajedno. Zimi su odlazili gde god je mogla da se čuje dobra muzika, i razlog više, da se ogreju.

Obično su  mladi studenti, kretali kući kasno iz tople zgrade fakulteta, žurili da  što pre stignu do svoje sobice, a i u njoj je bila studen, temperatura se malo razlikovala od one napolju, hladnoća se u kosti uvlačila. Jedina misao bila im je da se što pre strpaju u krevet, sa željom da  svoju toplotu zadrže što duže.

Događaj u prestižnom restoranu „Budinpeštanski Klub“, ostaće im u doživotnom sećanju! Jednom prilikom kad su izlazili iz kluba dočekala ih je legendarna košava koja im je ledila kosti, a dvojica drugara bila su  bez zimskog kaputa ustvari nisu ih ni imali. Dunđerski njihov drug, videvši ih onako blede, više gladne nego site, momentalno donosi neobičnu odluku. Uzimajući svoj kaput iz gardarobe „Budinpeštanskog Kluba“, „pozajmio“ je još dva za svoje drugare. „Slobodno uzmite, oni ionako su pijani i neće večeras ni znati, a i odlaze prevozom. Vama su sada potrebniji, vratićemo ih“. Onako po dogovoru posle par dana, kada je taj kijamet sa vetrom utihnuo, odlaze svi zajedno da vrate vlasnicima njihove kapute. Iznenadili su ih vlasnici, kao da su ih očekivali da se pojave sa njihovim „pozajmljenim kaputima“. Nelagodan osećaj za ono što su uradili nije prestajao, ali što je tu je! ... Dobili su te kapute na poklon, pod uslovom da završe započeto studiranje, ...uspostavljeno je posebno  prijateljstvo medju njima, koje je još dugo... dugo godina trajalo. Godine su prošle, studije odavno završene, bili su uspešni u svom poslu, osnovali svoje porodice, a za podsećanje na te studenske dane još uvek u ormanu visi jedan stari kaput, koji čuva svoju priču!

Todor Žikić po završetku fakulteta, radio je kao građevinski inženjer, a posle Drugog svetskog rata u Ministarstvu građevine kao pomoćnik ministra saobraćaja. Posle penzionisanja, za njega nema prestanka, bio je tražen kao stručnjak. Ono što najbolje zna, nastavio je i radio honorarno do svoje 80 -e godine života.

Dipl. ing. Todor Žikić  bio je projektant  i nadzorni organ za prvu fabriku kamiona u Kraljevini Jugoslaviji, u Beogradu 1937. Kamen - temeljac fabrike postavljen je 9.maja 1940. a fabrika je svečano puštena u rad 24.oktobra iste godine. Dakle, izgrađena je za samo  pet i po meseci! Fabrika je predstavljala remek - delo moderne tehnike, u njene temelje uzidana je specijalna povelja.   (Jedan primerak se čuva u kolekciji porodice Žikić)
Netačno je štampa iznela podatke da je prva fabrika kamiona  T. A. M. izgrađena u Mariboru 19...  Sve mašine za tu fabriku u Mariboru su preseljene iz postojeće fabrike u Rakovici u Beogradu.

(Preuzeto iz  rubrike  MEĐU NAMA, POLITIKA, sreda 8. mart 1989.)

Ing. Žikić često je u izuzetno ozbiljnim situacijama, sledio svoj urođeni instikt.  Tako je i učinio nešto čime je spasao svoju porodicu i sebe od nemilih posledica, kada se za posedovanje i manje vrednih stvari, gubila glava. Dobivši najkorisniji prijateljski savet, od „obaveštenih ljudi“ 1941. godine, pre ulaska Nemaca, njegova odluka bila je momentalna.  On je bez trunke kolebanja, odvezao svog ljubimca, auto Škodu iz 1937 van grada, i ostavio ga na drumu sa ključevima u kontaktu. U kući se nikad nije o tom događaju pričalo, ni posle mnogo decenija.

Žikićev profesionalni prilaz poslu video se i kada je bio nadzorni organ na gradilištu Avionskog hangara u Zemunu. Njemu nije bilo teško da dođe na gradilište u nedelju, kada radnici ne rade, da pogleda šta je urađeno i šta treba da se uradi za sledeći dan. Popeo se na vrh gvozdene konstrukcije, stavio datum, vreme i potpis, trebalo je da se sledećeg dana premaže zaštita još jednom. Šef gradilišta, sutradan je raportirao i tvrdio da je drugi premaz gotov i da je sve uradjeno. Utvrđeno je da to nije tačno. Suvišno je reći da se tada za nesavestan rad dobijao trenutni otkaz.

Ing. Todor T. Žikić je profesionalac, savestan i odgovoran na datom zadatku, i po tome je bio poznat i cenjen.

Ne samo što je projektovao već je dao  svoj trajni  doprinos u gradjevinarstvu, uradio je svoj patent Samonoseći pregradni zidovi od nasatične opeke. (Može se pogledati u knjizi TEHNIČAR, GRAĐEVINSKI PRIRUČNIK 3, GRAĐEVINSKA KNJIGA, BEOGRAD, 1977. (NAKNADNA IZRADA PREGRADNIH ZIDOVA, str. 420.)

Todor Žikić je bio otac sa autoritetom. Takvog roditelja upoznati bliže nije bilo lako, sve do jedne očeve posete, porodici mlađeg sina u Kanadi. Otac i sin su pozvani  kao gosti kod direktora kompanije gde je radio njegov sin kao urbanista. Domaćin i supruga su bili Mađari. Domaćine je iznenadio čist književni jezik kojim je govorio gost iz Beograda Todor Žikić. Oni nisu imali prilike da čuju niti da sa nekim razgovaraju na tako perfektnom mađarskom od kako su napustili pre više  decenija svoju domovinu, a ovo druženje vratilo im sećanja na te njihove davne godine. Bio je to spontan razgovor u opuštnoj atmosveri, naravno na mađarskom (prevodili su na engleski zbog ostalih gostiju). Nezaobilazna je bila i muzika “Čardaš”, a na prve zvuke domaćica je pozvala gosta da se pridruži. Već tada vremešan čovek, gost zaigra sa lakoćom, na opšte iznenađenje prisutnih, a naročito njegovog sina. Zagonetan osmeh plesaču nije silazio sa lica, a misli su odlutale, gde? Niko nikad neće saznati. Možda su ga te pesme i čardaš vratile u davne studenske dane  „Budinpeštanskog Kluba“, i druženja sa svoja tri druga.

Todor Žikić se bavio i pisanjem. Izdao je u Beogradu 1975-76. godine. tri  knjige:

KARAKTER ČOVEKA – Eseji - („Zbir svih pshičkih osobina koje definišu čoveka prema postupcima u odnosu na svoju društvenu sredinu, nazivamo karakterom.“)

ISKRE DUHA – Izreke -  („Blago onom ko ostavi znamenje svog bitisanja da bi živeo sa pokolenjima“)

BEZ MASKE - Pesme - Posvećene unucima Loletu i Saši.

Ing. Todor Žikić proživeo je svoj život vredno, predano, dostojanstveno ali je i uživao u njemu. Nezavisno od vremena u kome je živeo poštovao je suštinske ljudske vrednosti. Bio je čovek za sva vremena.

*Todor Žikić je u srodstvu sa  familijom Vunjak. Njegov mlađi sin Vukan Žikić je suprug, moralna podrška Mirjani Vunjak Žikić.
Možda i vi, rođaci i prijatelji  Skamije,  imate neku zanimljivu  priču iz života, događaj sa letovanja,  dogodovštinu  o kućnim ljubimcima, ili iz škole... a poželeli ste da je ispričate u Skamiji i da se pročita. Izvolte, časopis SKAMIJA onlajn je zbog Vas i za Vas.

19. mart, 2016.		Mirjana Vunjak Žikić