ПРЕЛО И ОДЕЛО

У дуге зимске вечери, кад све утихне, кроз село се чује из куће у којој је договорено прело, жагор, смех, вриска, и обавезна тамбурица (дангубица). На том прелу понајвише је девојака (цурица), јер момци (дичаци) ће доћи баш ту, где их је понајвише да се кроз песму, шалу и безбрижно комушање кукуруза или чивијање перја, у цурице загледају. И кроз пошалице и песму их задиркују, и удварају им се. Цурица је најхрабрија, и започиње:

„Дођи драги вечерас у прело
нема маме, сједићеш узаме“

Дичак одговара:

„Хватајте се цурице до мене,
док се нису похватале жене“.
„Ој, дођи мали суботом увече
прели ћемо док нам мама рече“.
„Ој, мени кажу да ја љубим дијете
ја се мучим док је не научим“.
„Ој, дођи драги вечерас на прело,
и обуци бећарско одело“.
„Ој, сини муњо да нађем уларе,
да повежем све личке бећаре“.
„Ој, имам драгог- име му је Петар,
однео га у облаке ветар“.
„Ој, пјевај мала, и на крају врисни
нека знају да смо једне мисли“.

Најлепша међу свим цурицама на једном зимском прелу беше цурица Ружа. Оденула је белу ткану кошуљу, извежену чипком; белу сукњу; прслук (бушта) црне боје, извежен украсима црвене и жуте боје; дивну прегачу (заслан) ткану у више боја и оивичену дугим вуненим ресама; беле вунене чарапе плетене Ружиним рукама и извежене цветићима јарких боја. На глави је рубац, пребачен преко бујних плетеница. Несташни дичак, Мане би погледавао и задиркивао Ружу. Она би му тихо певала и загледавала се у њега. Леп, гарав у белој тканој кошуљи, тканим панталонама (бравенаци са украсним детаљима) и прслуку црне боје са украсним везовима црвене боје по рубовима и предњем делу прслука. Имао је личке чарапе беле боје, украшене са фронцлама и личке опанке. На глави личку капу црвено- црне боје са кићенкама (ресама) које су се спуштале низ рамена до груди. Имао је украшени појас (пасњача), мају (џемпер) и лички кожун.

Тако одевени Ружа и Мане су били украс тога прела. Загледани једно у друго изазивали су „прелце“ да праве личке шале на њихов рачун. Ружа и Мане нису ни хајали за то. У игри народних дашкалица (личке загонетке) и њих двоје су се играли, не скидајући очи једно с другог. Онда би прелци запевали коју песму Манету и Ружи, јер су видели да ту шале неће бити. А један од прелаца би добацио: „Пјевај, пјевче, ћерај кући прелце да не преле све до зоре бијеле“. Мане би довикнуо:

„Бећар јесам и био и проша,
нема цуре којој нијесам доша“.

А Ружа би Манету и прелцима:

„Ој, удаћу се на крај села мога,
за онога малог гаравога“.

Минуло је и ово прело, доћи ће друго, доћи ће пролеће и лето и јесен за просидбе и свадбе.