Milan i ja vratili smo se u našu hotelsku sobu, sa željom da napravimo mali predah, odmorimo se i u tišini sredimo svoje utiske. Utonula sam zadovoljna u sanjarenje, reprizirajući prepodnevni turistićki obilazak Kipa Slobode i Imigracionog Muzeja.

Milan je bio neumoljiv, prekide moje sanjarenje, dosta je bilo odmora, ima još toliko toga da se vidi a vremena je sve manje.

Posle kratakog predaha, nastavljamo šetnjom ulicama grada Njujorka. Zgrade su visoke do nebesa, sav se iskriviš da im vidiš vrh, ma ne vidiš im kraja. Kada nas zaboli vrat od gledanja u visine, onda obratimo pažnju na ljude oko nas, ljudi različitih nacija i boja, sporo se kreću, sigurno umorni od razgledanja kao i mi. Turisti se prepoznaju, drže mapu grada i zapitkuju prolaznike.

Sumrak a mi smo tu na Tajms skveru i Brodveju, pale se ogromne reklame, prepoznatljive (“Canon”) i druge... jedna od njih je reklama naše Monike Seleš – teniserke koja reklamira svoj brend, gledamo i ne verujemo svojim očima da smo i mi deo tog okruženja.

Svaki naredni dan provedemo hodajući ulicama do kasno u noć, obilazeći zdanja nama poznata iz filmova, romana ili iz štampe. Mekdonald nam je bio mesto odmora i preživljavanja  gladi. Mrtvi umorni ali zadovoljni završavamo turistički dan!

Obišli smo najpoznatiji njujorški Univerzitet Kolumbija koji se nalazi na velikom kompleksu.  Hodajući uz brošuru upoznavali se bliže sa istorijatom samog univerziteta... Nailazimo na kamenu ogradu, privuče mi pažnju žica koja je bila tu da zaustavi prilaz divnim kamenim stepenicama koje su se spuštale ali su prekinute, a dole je ponor od  dvadesetak spratova.

Pogled se pruža na Bronks naselje, kompleks zgrada sa oronulim fasadama i ponegde bez okvira i stakala. Tu stanuju neki drugi ljudi, koji nisu raspoloženi da im dolaze turisti, tako da se tamo i ne ide.

Zar da propustimo obilazak Ujedinjenih Nacija u organizovanoj turističkoj poseti. Obišli smo i muzej sa istoriskim delom i videli film. Prolazimo pored zgrade Svetske berze, jedne od najvećih, Volstrit, ... tako tumarajući gradom sa kratkim odmorom, prikrade nam se polako sumrak. Pale se svetla u izlozima radnji, zgrade poprimaju svetleće novo ruho. Empajer stejt bilding je noću osvetljen, a na vrhu zgrade menjaju se svetla. Rokfeler Centar  prepoznatljiv je po skulpturi zemljine lopte i restoranu - bašta sa puno cveća. Grad vri od turista i do kasno u noć.

Novi dan, žurimo! Još toliko interesantnih mesta treba posetiti. Stižemo do Voldorf Astorija hotela koji uživa međunarodni ugled, tu su se održavali sastanci uglednih političara i mnogi poznati ljudi odsedali su u njemu. Sam po sebi i sa svojom istorijom hotel je turistička atrakcija. U svoj svojoj lepoti stoji ponosno, svestan da privlaći poglede mnogih, i jedan je od najviše fotografisnijih hotela. Svojom belom fasadom, među kolosima drugih zgrada sa fasadama od stakla i betona prkosno odoleva vremenu nove epohe. Tu razglednicu upotpunjuju beli fijakeri sa konjima, koji strpljivo čekaju turiste da ih provezu već određenom turističkom   maršutom.

Nezaobilazna je poseta Njujorker hotelu i hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu gde je deset godina živeo i umro Nikola Tesla. Ispred hotela se nalazi bronzana plaketa  posvećena Nikoli Tesli.

 

„Ovde je umro, 7 januara 1943.  u  87. godini,  veliki jugoslovensko – američki naučnik – pronalazač, Nikola Tesla, čija su otkrića na polju naizmenične električne struje usmerila  Ameriku i ostatak sveta u moderno industrisko doba.  Jugoslovensko-Američki  Komitet  za dvestogodišnjicu,  7. januar   1977.“

 

Tu  je i  Tramp Tauer, kolos kome se ne vidi vrh, fasada je cela od stakla, na jednom kraju pogled privlače stepenaste terase sa zelenilom. U kuli se nalazi poznata njujorška juvelirnica „Tifani“. Film sa nazivom „Doručak kod Tifanija (1961)“*, proslavio je juvelirnicu „Tifani“. Organizovana je tura sa obilaskom svih mesta  iz filma, i ova juvelirnica je postala turistićka atrakcija.

Film „Doručak kod Tifanija“* snimljen je  sa Odri Hepbern i Džordžom Pepardom. Obišli smo mesta snimanja, kao i Tifani Juvelirnicu na uglu 5. avenije i 57. ulice na Menhetnu. Prijatna je bila šetnja i do Narodne Biblioteke na 5. aveniji; na zdanju Biblioteke vidi se kontrast, starog i novog arhitektonskog i građevinskog umeća. ...

https://www.youtube.com/watch?v=eJJvjGKhscA

Mi smo našli našu  OAZU MIRA, mesto  da se odmarimo od pešačenja, gradske gužve i zgrada koje su otišle nebu pod oblake. Centralni Park  je u srcu Manhetna (od 72-ge do 75-te ulice). Park pruža mogućnost svakome da nađe sebi razonodu i nađe za sebe što želi. Osećaš se prijatno okružen zelenilom i raznobojnim cvećem, a jezero dopunjuje tu lepotu. Samo priroda tako nešto može da pruži.

Dan lep sunčan pravi turistički, pažnju nam privuče muzika, kad ono organizovana za turiste ulična parada, okupljeni turisti  i  mi  se  tu zatekli,  zajedno  smo  prisustvovali  manifestaciji. Učesnici u paradnim kostimima, sa instrumentima, kretali su se korakom, po taktu muzike.

Tada Milan posmatrajući manifestaciju u prolazu, primeti na cipelama učesnika  KAMAŠNE.  To ga je podsetilo na požutele fotografije njegovog oca u vreme pre drugog svetskog rata, tada su u modi bile kamašne**.  Naravno, raspitali smo se gde se one mogu kupiti, dobili smo adresu, odmah tu blizu, od  5-te avenije, gde se sve to dešavalo, dva i po bloka dalje Bilo je to jedno turističko iskustvo više, sve zbog

POTRAGE ZA KAMAŠNAMA

Osim ako!...

Hrabro, samostalno kreneš u avanturu, van turističkih ustaljenih trasa. E’ tada se osetiš  kao da si usred filma, onog poznatog žanra, visoke oronule fasade, uzana ulica, trag sunca zračkom svoje svetlosti jedva doseže do malog  dela  pločnika.  Iznenada  otvaraju  se  vrata  sporednog izlaza restorana-kafića i pomoćni radnik, očigledno u ustaljenom maniru, ne gledajući prosipa kofu punu prljave vode. Zatim njegov zapanjen pogled, sa nevericom otkud turista, oni tuda ne prolaze. Laknulo mu je kada je video da nas nije polio i žureći svojim poslom, još brže je nestao iza vrata.

Posle tog događaja više pažnje obratismo kuda idemo. Da se vratimo? Pa toliko smo prešli, još samo četiri broja i stigosmo! Osećaj neprijatnosti počeo je da nas obuzima, shvatismo da se nalazimo u kraju  gde  žive lokalci  sa  sumnjivim „zanimanjima“.  Neprijatno su vidljivi  pečati okršaja,  rupe  u  zidu  od  metaka, i na ulaznim kapijama. Naiđosmo na scenu kako neki tip na pločniku leži, izgleda da spava, verujemo da je živ, možda drogiran, jeza da te uhvati. Žurnim koracima nastavljamo, još malo, ponovo nailazimo na istu sliku, još jednog spavača koji leži. Sa zebnjom pomislih, šta ako se probude! Tako stigosmo do traženog broja ulaza. E’ najzad  tu smo! Otvoren ulaz u zgradu  a  mi treba da se popnemo na treći sprat. U   lift baš tad ulazi krupan crnac, obraća nam se i kaže da možemo sa njim da se povezemo.  Zahvalismo se i „bezbedno“ produžismo pešice, svetla u hodnicima čkiljava, tek toliko da se vidi.

Kakav je kraj, takva su i vrata stanova u zgradi, većinom su gvozdena imaju vidljiv trag okršaja. Zgrada starinska, sa visokim spratovima.

Pozvonismo,  kad ženski glas iza gvozdenih vrata,  upita sa nevericom, videvši nas kroz špijunku. „Otkud vi?“ Kada joj rekosmo, nešto je pričala, kao za sebe, razumeli smo samo da sačekamo!

Potrajalo je, čula su se otključavanja brava i reza, za neverovati izbrojali smo sedam. Proviri najzad ženska glava, oprezno pogleda levo desno i hitro nas pušta unutra. Kada smo ušli videli smo na vratima, velike gvozdene poluge, jednu pored druge, sa bravama. Prostorija je ogromna kao hala, maksimalno opremljena, svega ima za potrebe karnevala, uličnih parada, jednom rečju, na jednom mestu, nema da nema! Kod nje se samo telefonom naručuje, kupac lično nikad ne dolazi, eto mi smo prvi! Objasnila je da kraj nije bezbedan naročito noću, i kada se vraćamo, da što pre napustimo taj deo grada. Srdačno se pozdravismo, sa napomenom ako je kataloška prodaja, i ako postoji adresa i telefon, da nikad više ne idemo lično. Ostao mi je u sećanju taj njen brižni pogled dok smo odlazili. Teška gvozdena vrata za nama se zatvoriše, i isprati nas onaj nama već poznat zvuk bezbednosnog zaključavanja 1., 2., 3., .....!

U rukama držeći kamašne  odosmo ubrzanim korakom,  skoro trčeći. Sve je isto, ništa se nije promenilo, bez neprijatnosti napuštamo taj kraj.

Eto ima i takvih mesta, gde žive i takvi ljudi. Prava slika mnogo puta je vidjena u mnogim filmovima, obračuni policije sa kriminalom, na Njujorškim ulicama, za takva snimanja nisu potrebne kulise!

Ova poseta Njujorku je posebno iskustvo u našem životu.

Pre nego što smo došli u Njujork ja nisam znala šta da očekujem, čujete različite priče a i gledate razne filmove. Sve što mogu da kažem da je grad divan, ljudi su predusretljivi kad im se obratiš, imaju turističke brošure odlične za snalaženje, ulice su veoma čiste. Ulazi i vrata su izglancani do punog sjaja, naročito ako ima mesinganih delova. Dobijaš utisak kao da se takmiče koji će ulaz da bude bolji, a zgrade dobro održavane. To je ono što turistima pokazuju.

Sa doživljenim lošim iskustvom treba smanjiti svoj avanturistički duh i poštovati pravila turističkih ruta. Svaki veliki grad ima mesta kojih se treba kloniti, to lokalci dobro znaju,  jer u suprotnom doživećeš situacije koje bi pokvarile jedan tako lep utisak, treba ići samo tamo kuda se vode turisti!