POTEZ KIČICOM

TA DIVNA STVORENJA

Autoportret

Volim životinje. Otkad pamtim znam da sam oduvek silno želela da neku imam uz sebe. Sećam se da je, u vreme kad sam ja bila mala, u našem ZOO vrtu bila  ženka majmuna koja se zvala Sonja. Ne znam zašto, tek ona mi je postala opsesija. Iskreno sam verovala da ću, ako budem dobra, zaslužiti da mi je roditelji kupe i da će živeti sa nama. Mislim da je mojoj mami ova majmunica bila dragocen adut u održavanju discipline u kući. Ne verujem da bi današnja deca mogla da poveruju u mogućnost jedne takve kupovine, ali ja sam bila spremna sve da uradim samo da Sonja bude moja.

 Posle su kroz našu kuću prošle i zauvek ostale u mom srcu mnoge životinje. Dina – divna ženka irskog setera, jedna sova, mladunče, koje smo, od nekog seljaka na Slaviji, kupile moja drugarica i ja. Živela je kod nas dok je nismo odneli u ZOO vrt. Pa šumska kornjača kasnije puštena u Hajd park. Imala sam i mrmoljke, zelenu žabu, čak i beloušku koja je živela u kutiji na balkonu dok je nisam odnela u biološki kabinet moje OŠ Njegoš.

Već sam bila student kada sam dobila mače, potpuno crno, beskrajno radoznalo i drago. Malom mačku dala sam ime Denis i bio je sa mnom tri divne godine.

Mnogo godina kasnije, moj sin je doneo u našu kuću štene mešanca, kupljeno na Kalenićevoj pijaci. Zvala se Milica, a ime joj je odgovaralo u svemu, ali  do trenutka kada bi krv vučjaka preovladala i Milica bi odreagovala, recimo, ujedom. Posle bi se umiljavala i vadila fleke. I za takve ispade, za nju sam imala razumevanja.Volela sam je, a obezoružavala me je njena ljubav. Ako me duže ne bi videla, kad bih se pojavila, u predsoblju se iznenada pojavljivala barica. Kada je ona uginula trebalo mi je dugo da se vratim u normalu. Svaka situacija, koja me je podsećala na Milicu izazivala je suze. Bila sam rešena da više nikad neću imati nijednu životinju.

Moja kuca Caca (ulje na platnu)

I tada, dve godine nakon Milice, u naš dom ušla je Caca - malo štene koje je udario auto. Veterinar Gaga ga je iskrpio, dao lekove i rekao da će se tek nakon 2-3 dana znati da li će preživeti. Desna noga bila joj je duplo deblja od leve, bila je kuca na granici života. Ipak se brzo oporavila i suvereno počela da vlada u našoj kući. Za razliku od Milice, Caca je bila neobično kuče. Veoma retko bi zalajala a tokom celog njenog života nikad nije ni zarežala bilo na čoveka bilo na neku životinju. Sećam se dogadaja iz parka kada joj je malo dete gurnulo ruku u usta da izvadi tenisku lopticu kojom se Caca igrala. Bila sam udaljena, pomalo uplašena iako sam znala Cacinu narav, i ništa nisam mogla da uradim u tom trenutku, Caca je jednostavno dopustila detetu da uzme lopticu.

Kuca Caca sa nama je živela petnaest godina. Tri godine joj je društvo pravio Moca, škotski terijer, koga smo usvojili nakon smrti njegove vlasnice.

Moje životinje, moji ljubimci, postali su i moja slikarska inspiracija.

Slon (ulje na platnu)

Na zidu u mojoj sobi sada visi Cacina slika. Na neki način ona je tu, uvek sa mnom.
Planiram da naslikam i Denisa i Milicu.

Prošle godine, na slikarskoj koloniji u Grčkoj, nastao je ovaj beli konj. Slika se zove Jabučilo*  u oblacima.  Njega prvo ugledam kad se ujutru probudim. Kao da je neki prelaz iz sna u javu, javu koja je, ubedena sam, lepša, toplija i potpunija sa ' tim divnim stvorenjima' ma koje vrste bili.

Jabučilo u oblacima (ulje na platnu)

*Jabučilo je krilati konj Vojvode Momčila,  epskog junaka srpskih narodnih pesama i uz Šarca, konja Kraljevića Marka, spada u poznate literarne simbole. Inspiraacija je mnogim umetnicima.

Како с'јече војвода Момчило,
Како крчи друма низ планину;
Више тлачи коњиц Јабучило,
Нег' што Момчил' бритком сабљом с'јече.