Мирјана Вукојчић - Секана, Првакиња ЈДП-а, бард театра, свакодневно би каснила.

Посматрано са стране једног догматичара, припремљеног на временски клише.

Савремени човек не подразумева ванвременог уметника, заобилази слободу стваралаштва која никада не може бити ограничена.

Захваљујући томе, она стиже и остварује све немогућности, достиже време и ближи се вечности. Она управо мери време, његове казаљке постају део њене улоге, њеног сата, које се не ограничава  већ улази у бројчаник  духа.

Облаготворена реч, тиховањем, испуњава сваки комад. Реч која иде од обичног говора, преко деоница које имају  стихове  до екстазе, која чини да се гладалац после завршене представе буди из несвакидашњег сна. Реч која је закон, откриће, хармонија, после драмских пауза, да би вечно остала утиснута. Реч која је исконска, вођена мишљу, која је део сећања - архетипске слике, која тако припада археологији духа, која и јесте олтар  праве уметности.

Неприкосновеношћу речи, краснозборјем, песме је претварала у молитвене молебане, а представе у врхунце стваралаштва.

Била је од оних сјајних глумица, које никада нису остављале ликове из представа, или ликови никада нису њу напуштали, тиме доприносећи њиховом успону. Попут лествичника стално је стремила врхунцу, а свака пречка лестве би још више устожерила њен успон.

Несебично је давала ЉУБАВ, коју смо ми, који смо припадали њеној одабраној,  „родбинској “ публици, прихватали као плотско биће, а у исто време и као жежену  мисао. У тој андрогиности, аниме и анимуса, у којој су сви контрасти физике и метафизике заокружени у једно, она је ткала своју властиту  истину.

Сваки њен комад био је део њене повеснице, њене исповести, сплет живота и смрти, који је попут стрелца, упућивала дубоко у срца гледаоца.

Изговорена реч, као мисао, део је духовног, а преимућство малених, наизглед, малих ствари као одраза физичког, део су једне повеснице и личног исповедања у којима све постаје део ритуала. Ту важност предмета, који су још више расклупчавале њене улоге, осетио сам као сценограф. Понекад, приликом њених рола, учествовао сам у одгонетању сцене и најчешће је то било на пробама. Сцена је морала у исто време да буде истинита, али и загонетна - тајна, да се не би изгубило позоришно искуство, али и реалност призора. И збивало се неко властито чудесно озарење.

То је лик Велике Мајке, Магна матер, која је искона прародитељка древнога Хелма - Балкана. To je жена, која се одржава на симболичан начин у презименима, јер је главешина при роду,  и она  је древна свештеница, увек са ликом као са иконе, како у оним почетним, када је још била код професора Мате Милошевића, па све до врхунца каријере, у лику Марије Лебјаткине, у представи “Исповести Марије Лебјаткине Соњи Мармеладовој“, која је повесмо исповедног карактера и сума сумарум свих дотадањих улога и лабудова песма њене глумачке каријере.

Игра, када је још као девојчица стварала своје улоге у једном кутку свог детињства проведеног на Бановом Брду, претопила се у „Бојанове бебе“, а онда се  преобразила  у стваралаштво архетипске исконе појавности -  хероину трагедије.

У комадима, те нађене душе, трагају путем ликова из античких трагедија Есхила, Еурипида, Софокла, које су подлога њених ликова, пунктне тачке даљег деловања, да би преко Платоновог света идеја допирале до Мериме, Офелије, Људмиле, Соње Мармеладове, Анријете, Корделије, Марше Норман, Милене Јесенске, Надежде Петровић, Исидоре  Секулић, да би своје созерцање достигле у Јефимији, Стојанки из Стапара, Марији Лебјаткиној. Примајући своје право лице које им је Секана несебично даровала, уткајући при томе своје властито искуство у израз театра.

У Офелији, са глумцем Стевом Жигоном као  Хамлетом, она је лутка спремна да оживи тек након смрти. Тек нестајањем, може да заживи њен прави лик, који је до тада био део судбоносне игре.

Као Корделија у Краљу Лиру, са глумцем  Љубом Тадићем, коме је прва  главна улога, отац Лир, она постаје самосвесна ћерка, као алтер его свог оца. Осећајна, а свесна смрти.

Запажена је њена улога Људмиле из комада Васе Железнове. Васа је јуродива девојка, која своје еротизоване склоности спира водом, што је нагони да још више сања пантеистичко лудило, ослобађајуђи своје биће кроз спасење и тиме доказујући да је ватра која се не гаси. Земаљско биће, погођено истинитом љубављу постаје одуховљено. У том  глумачком акту достиже се кулминација комада, која доводи до потпуних овација, како код гледалишта тако и код њених многобројних  колега.

У улози Аркадине она је превасходно мајка, а не жена, која моли свог сина Трепљева  за разумевање њене опсесивне љубави, што је налази у Тригорину, али то не чини каприциозно, већ матерински, са златним рукама.

Запажена је по свом спектру и као Марша Норман у представи „Лаку ноћ мајко“ кроз заједнички наступ са карактерном глумицом, Олгом Спиридоновић, која постаје њена дружбеница. Сугестивношћу и озбиљншћу, готово равна, али концентрисана, захваљујући својим златастим очима, које упијају и еманирају сваки њен гест и изговорено. Свакодневни, реални свет прелази  у митски порив смрти. Отвара  попут Пандоре кутију, само што је то  модерна кутија за ципеле и вади пиштољ, показујући тим чином праву катарзу представе.

Поред низа улога запажена је и она у ТВ драми “Милена из Прага” – посвећена Милени Јесенској, страдалничкој љубави Франца Кафке.

Повесмо својих животдавних улога ткала  је заједно са својим многобројним колегама, али и редитељима и то: Мирославом Беловићем, Паолом Мађелијем, Радославом Дорићем, Димитријем Јовановићем, Егоном Савином, Дејаном Мијачем, Радославом Миленковићем, Видом Огњеновић, Стевом Жигоном, Бранком Плешом, Виталом Дворцином, Мирјаном Вукомановић.

Глумица паралелно битише са стиховима  Јефимије, Десанке Максимовић, Весне Парун, Даринке Јеврић, Бранка  Радичевића, Рамбиндраната Тагоре, Леопардиа, чинећи од речи молитву за ослушкивање оног што се находи иза граница појавности. Чулно и надчулно, тмина  и светло, реч и слика овде су једно.

Постаје и њеним постојањем трају преци, архетипови нашег средњовековља, што се уочава  у ТВ остварењу „Похвала Св. Кнезу Лазару“ – редитеља Мирјане Вукомановић. Угледана у лику Јефимије, глумица постаје њена пра-слика, ехо средњовековне отмености  духа, коју  похрањује у  горионику своје душе.

Мирјана Вукојчић, режира и игра у својим монодрамама, „Чешаљ” – Мирослава Јосића Вишњића и „Исповести Марије Лебјаткин Соњи Мармеладовој“ - Михајлa Ф.  Достојевскoг, што су круна њене глумачке каријере, атанор свих препорођених улога. Она овде долази до чистог златног камена мудраца, стазом великог дела.

Стојанку из Стапара је оживела на сцени, али кроз овај лик, васкрсле су и све историјске заточенице, тиме доказујући да је позоришни чин истинско буђење и реминисценцијa страдалничких ликова, а џелат са видео траке постаје креатура у канџама суманутих идеологa. Тим брисаним главама, прст судбине доделио је да буду аутомати својих опсесија, извршиоци искривљеног закона.

Посвећена свом позиву, одабрала је још једну област - писање. Обдарена исконим пером, она је оставила многе мисли, путописе и есеје, који још више граде њено животно дело кроз дела осталих великих саздатеља, тиме чинећи да изнад свега траје, упркос неминовности краја.

А сада је завеса спуштена. Отишла је Мирјана Вукојчић - Секана и за  собом однела све своје ванвремене ликове, однела своје речи у једини преостали ритуал,  уходавши  у смрт. А шта је остало? Њен свевремени Дух, тамо где Сунчица вечно исходи.