 |
 |
|
Мирољуб Тодоровић |
СНОВИ И НАЂЕНЕ ПРИЧЕ
Из књиге ''Торба од врбовог прућа'' (Београд, 2009)
СУЂЕЊЕ
Суде ми. Не знам уопште о чему се ради. Са рукама везаним на леђима стојим у првом реду дворане сличне позоришној. На бини, испред мене, је судско веће састављено од петорице судија. Седе за великим, барокним столом са главама загњуреним у гомила списа. Повремено подигну главу, разговарају између себе, размењују папире и показују у мом правцу. Међу тим папирима примећујем и своје књиге.
Једва чујним, муцавим гласом обраћам се судијама речима да не схватам у чему је ствар. Зашто сам ухапшен и везан, када знам и тврдим да сам апсолутно невин?
Председник суда, омален, дрчан, веома налик на Пикаса, устаје са столице, која је на нешто вишем нивоу од осталих, енергично одмахује руком, прилази, уноси ми се у лице, и каже, јасно и гласно, да у уметности нема невиних.
МАРКС
(у картотеци пруске полиције)
Средњег је раста, 34 године стар. Упркос најбољим годинама коса му је већ проседа а брада, коју уопште не брије, сасвим црна. Тен му је више мрк. Његове крупне, продорно ватрене очи имају нечег демонски непријатног, а духовна супериорност, коју испољава, неодољиву моћ на његову околину.
У приватном животу је веома неуредан, циничан човек, лош домаћин. Живи правим циганским животом. Прање, чешљање, мењање рубља код њега су реткост, радо се подгрева алкохолом. Често данима ленчари, али ако има много посла, ради дању и ноћу с неуморном устрајношћу.
(на потерници)Старост: 35 година, висина пет стопа, десет-једанаест палаца хановерске мере. Стас: дежмекаст. Коса: црна, кудрава. Чело: овално. Обрве: црне. Очи: тамносмеђе, мало слабовид. Нос: дебео. Уста: средња. Брада: округла, не брије, црна. Лице: прилично округло. Боја лица: здрава. Говори немачки рајнским нагласком и француски.
Лукав је, хладнокрван и одлучан.
(по Бакуњину)
Маркс је изузетно сујетан, до прљавштине и лудости. Ко је имао несрећу да га на невин начин повреди у његовој болесној, увек осетљивој и стално надраженој таштини, он би му постајао непомирљив непријатељ и сматрао је да је свако средство допуштено како би га пред јавношћу уништио.
ЦРЊАНСКИ
Силазим низ благу падину обавијену белом измаглицом и одједном нађем се у некој приземној кући са собама-становима сличној павиљону у студентском дому ‘’Рифат Бурџевић’’ где сам са још три цимера становао крајем педесетих година.
Закуцам на врата једне собе, на самом крају дугачког ходника, и уђем.
У соби препуној дуванског дима за столом седе човек и жена, а у кревету, крај прозора, спава двоје деце. Човек омален, дрчан, упитно ме загледа кад уђох. У устима му огромна лула. Са уживањем пућка и избацује велике колутове дима. Прилазим му и у њему препознајем Милоша Црњанског. Благо и са снебдивањем кажем му како не би требало да пуши у соби где деца спавају. Он бесно скаче са столице, вади лулу из уста, испухне ми дим право у лице и излази залупивши вратима.
Приђем прозору и отварам га како би проветрио просторију. Иза прозора, међутим, зид од црвених цигала потпуно блокирао улаз светлости и ваздуха.
У том тренутку у собу улази песник Љуба Симовић и још са врата каже:
- Шта си то урадио Црњанском? Бесан је, виче, грди,. псује.
- Ништа – одвратим – само сам га замолио да не пуши због деце.
Љуба баци поглед на уснулу децу, с разумевањем климну главом, а онда ми благо са смешком припрети прстом и изађе из собе.
ПОХЛЕПНИ ПОП
У једном шумадијском селу близи Тополе, негде крајем Првог српског устанка, неки сељак замоли сеоског попа да му опоји и по црквеном обреду сахрани умрлог оца. Похлепни поп, знајући да је човек сиромашан и да нема новца, затражи да му се унапред плате обредни трошкови. Сељак се на то пожали Карађорђу. Вожд му каже да оде до попа и пренесе му његову заповест да одмах обави сахрану на коју ће и сам доћи.
На сахрани, када је леш спуштен у раку и молитва завршена, Карађорђе нареди да попа живог баце и затрпају у исти гроб. Испрепадани сељаци тада почну да моле и богораде Вожда да попа, већ полумртвог од страха, не казни овако сурово.
Карађорђе једва ублажи казну на тај начин што нареди попу да сиромашном сељаку одмах да 50 талира и још да подмири све трошкове сахране.
„Knjigu otvaraju dva usmerivačka mota. Onaj Foknerov upućuje ka, prividno prikrivenoj, avangardnosti (ona se najpre i najviše da uočiti u miksturi ponuđenih književnih ‘pazli’), a drugi — Kišov — asocira na prustovsko oživljavanje odbeglog vremena i ukazuje i na ‘memoarsku’ dimenziju koju Todorovićevi tekstovi, čak i kada su dati kao snovi, donose. Nikako se ne sme zaboraviti da ništa, čak i kada je o tobožnjim praktičnim savetima (njih moramo iščitavati na humornoj, možda čak i grotesknoj, ravni), ne sme biti pročitano doslovno. Todorović, i signalizam, insistiraju na neprekidnoj igri i apsolutnoj slobodi koja i dopušta i nalaže da se i citirano, dovođenjem u novi kontekst, pročita novim i iskošenim naočarima.“
Iz Pogovora Dušana Stojkovića