Na tragu Reči

Smrt je česta i bolna pojava pred kojom uglavnom zanemimo. Ponekad zbog straha od nestajanja, a ponekad i od straha da se suočimo sa neizbežnom stvarnošću i pitanjem sigurnosti vlastitih planova. Pitanja o smrti nas ispunjavaju teskobom i nemirom. Svakog od nas, nestajanje uopšte, a naročito nama dragih i bliskih osoba zapravo suočava sa pitanjem: Gde smo i kuda idemo? Moć tog pitanja  prožima i ugrožava naš život, budi sumnje, i ponekad, da bismo pobegli od straha od smrti, tražimo znakove besmrtnosti. Gde? U kome? Ima li takvih znakova besmrtnosti koji bi razrešili naše ljudske strahove? Kako ih prepoznati?

Da li je dovoljno reći da čovek i nakon smrti živi u svojim delima ili potomstvu? Da li prihvatiti istočnjački zakon reinkarnacije i „karme“ po kome je sudbina čovekova određena tragom koji je ostavio i najmanji čin iz „prethodnog“ života? To su bez sumnje načini svojevrsnog „nadživljavanja“ i prevazilaženja odgovora. No da li nas to potpuno zadovoljava i umiruje? Čovek nije samo duh nego i telo, i pitanje tj. odgovor koji bi zadovoljio naše obične ljudske strepnje je zapravo ono što uključuje i prisutnost tela. Ono što bi zadovoljilo našu ljudsku stvarnost je ono što svojom dogmom ispoveda hrišćanstvo: vera u uskrsnuće duha i tela. To je ono u šta vernik veruje i čemu se nada. To je ono što je verovala i Mirjana Vukojčić i svojim posvećenim radom svedočila. Njena svedočanstva su dirljivo prinošenje sebe same Onome koji ju je pozvao u poziv glumice i Kome je bila verna čitavim svojim bićem. Zato njeno smrtno telo, preoblikovano u novu stvarnost, ne podleže zakonima prostora i vremena. Ne zbog nas i naših strahova, već zbog njene vere i svedočenja na Putu koji je za Mirjanu bio i jedino moguć.