ЈЕДАН СТАРИ ЛИЧКИ ОБИЧАЈ

Народни обичаји зaузимају   видно место у животу једне заједнице. Познат је лички обичај везан за вука који је иначе тотемска животиња Личана (ликос (грчки) - вук).

У давна времена за време хладних и оштрих зима, у време поклада, Личани су често организовали хајку на вука. Обично би мртвог вука одерали, оставили кожу да се осуши, па би је после набијали сламом, направили црвени језик вуку, ставили му у уста јабуку, окитили га свим и свачим и носили га по селу скупљајући дарове. Са мртвим вуком стало би се пред сваку кућу,  вук би се окренуо ка вратима, и домаћину би се певала вучија песма:

Вујо ми је остарио планине је оставио,
У поље је салазио грдне ране задобио,
Не мога и носити подиго се просити,
Дајте вуји сланине да не силази с планине,
Дајте вуји зобчице да не коље овчице,
Дајте вуји власа да не коље паса,
Дајте вуји здјелу пира и на њему грумен сира за кућнога мира,
Дајте свега доста да не коље око моста.