LOVAC NA ZVUKE

Uspomene ne blede. Naprotiv, kako vreme prolazi, kako se stvarni događaji polako udaljavaju u zaboravu, uspomene postaju sve življe, izranjaju u hiljadu tonova, jarkih i blažih, prepliću se kao u kaleidoskopu i nameću nam se kroz snove, kroz asocijacije, kroz razgovore. U takvim trenucima spada lako nahvatana prašina zaborava i pojavljuju se blistave scene naše prošlosti.

Priča koja sledi, nastala je u jednom od tih trenutaka i posvećena je mom dragom suprugu, Miloradu Radulaškom – Leki,  mom životnom saputniku koga više nema.

U svom životu imao je dve ljubavi: prva, začeta još u ranoj mladosti bila je radio-tehnika, a druga, u zrelom dobu, bila je naša porodica. Interesovanje za radio-tehniku pokazao je veoma rano; kao dečak od 12-13 godina od starih delova koje je nabavljao na različite i samo njemu poznate načine sastavljao je svoje prve radio-prijemnike. Dečačke ambicije vremenom su postajale životne ambicije, svoj radni vek proveo je u tehnici Radio Beograda. Usavršavao se tokom celog svog životnog i radnog veka, urodjena radoznalost činila je svoje.

Dugogodišnja želja da ima sopstvenu radio-amatersku stanicu ostvarila se kada su se iz naše kuće začuli prvi zvuci KT stanice. Živeli smo u skromnom dvosobnom prizemnom stanu na Dorćolu. Kuhinja je, kao po pravilu, gledala na dvorište i tokom dugih toplih letnjih dana prozor se nije zatvarao, a isto je važilo i za komšijske prozore. Događanja u dvorištu bila su javna, savremenim jezikom rečeno, bila je to neka vrsta transparentnosti.

CQ, CQ, WF calling  (Si-kju, si-kju, wiski fokstrot koling) moglo se čuti kroz naš prozor. Dve radio-amaterske stanice, bile su smeštene u „trpezarijskom“ delu naše kuhinje, i taj deo smo zvali  radio-amaterskim žargonom PPS (primopredajna sekcija). Preko minijaturne lođe  protezali su se kablovi, dugi sve do krova, do dve ručno rađene radio-antene. Postavljanje ovih antena, koje je Leka najradije sam i vrlo precizno i predano izradjivao predstavljalo je podvig, ne samo u tehničkom smislu već i na polju komunikacije sa susedima. Primedbi je uvek bilo, od pritužbi za ometanje tv signala (stvarno ili fiktivno), straha od udara groma u antenu (iako zgrade imaju gromobran) do žalbi da antene smetaju domaćicama koje prostiru veš na krovu (a zgrada ima zajedničke sušionice pod krovom). Međutim, uvek su pobeđivali lepa reč i razumevanje.

Naša kuća postala je mala Meka radio-amaterizna. Prva radio-stanica bila nam je popularni CB (Civil Band), jer za njeno korišćenje nije bilo potrebno imati položen ispit za radio-operatera niti tražiti dozvolu za rad. Rad na CB koji sam donela sa nekog od mojih ranijih dalekih putivanja, bio je neka vrsta uigravanja. Leka je ispit za radio-operatera II klase položio 8.5.1975. u radio-amaterskom klubu "Nikola Tesla" i dobio pozivni znak YU1OWF, kasnije zamenjen dvoslovnim znakom  - YU1WF. KT stanica doselila se u našu kuću 1980. i skoro su se danonoćno mogli čuti  radio-amateri sa svih meridijana, o čemu svedoči nekoliko stotina QSL karata kojima se potvrđuju uspešno održane veze. U kućnoj arhivi čuva se 59 diploma za ostvarene radio-amaterske konteste.

Polako sam i sama bila uvučena u začarani svet radio-amatera. Naime, moj muž me je, koristeći moju nepresušnu radoznalost i interesovanje za tehniku s jedne, i moje profesionalno poznavanje stranih jezika s druge strane, uključivao u radio-operatorski svet.  Uz njegovu podršku i stručni nadzor, postala sam radio-operator E klase (31.1.1982.) i dobila pozivni znak YT1MZJ. U PPS uselila se i druga radio amaterska stanica, ovog puta UKT.  Početkom 90-ih godina ostvarili smo prve kompjuterske radio-veze preko tada popularnog komodora 64. Bio je to iskorak u nekadašnje amaterske snove.

Sin naš Miša nam se pridružio, kao 16-godišnjak i učenik elektrotehničke škole, za vreme bombardovanja 1999., položio ispit za radio-operatera. I tako je cela porodica Radulaški postala radio-amaterska porodica.

Radio-amaterstvo imalo je i jednu vrlo specifičnu ulogu u našem braku. Kada bi nam se suprostavila  mišljenja a taj sukob bi zapretio da poprimi šire, pa i burne razmere, Leka bi odvrnuo dugme radio-stanice a ja bih pristavila džezvu za kafu i bračne svađe su bivale skoro zanemarljive.

Vrata naše kuće bila su otvorena svim prijateljima koje smo upoznavali preko radio-talasa, a neki od njih postajali su nam i bliski prijatelji. Čudni su to putevi. Preko jedne radio-veze sa amaterom iz Švedske povezali smo se sa radio-amaterom za koga se ispostavilo da nam je komšija iz ulice. Ovo blisko prijateljtvo i danas traje.

Posebno su bile zanimljive DX radio-veze sa letovanja.  Pod zvezdanim nebom šumadijskog sela, uz glasnu pesmu cvrčaka začuli bi se radio-amaterski pozivi sa nekog ostrva iz Tihog okeana, iz azijskog dela tadašnjeg SSSR-a ili iz Zemlje izlazećeg sunca – Japana. Takve veze nisu bile moguće u Beogradu, i radio-talasi vole prostor i slobodu. Bili su to retki trenuci spokoja i velikog zadovoljstva zbog komunikacije sa ljudima širom zemljinog šara. Radio-talasi prenosili su onu pozitivnu energiju koju čovek može da pruži svom tek stečenom prijatelju.

Zvuci sa radio-amaterske stanice uvek su se mogli čuti iz stana Radulaških, čak su i gosti često bili zainteresovani i želeli su da čuju kako se održava radioveza. Ponekad bi zatražili i poneko dodatno obaveštenje. U predugačkim noćima bombardovanja Srbije 1999. obaveštenja sa  naših amaterskih radio-talasa tražili su komšiluk, rodbina i poznanici... Kada bi posle ponoći moj muž i sin zaspali, sela bih kraj radio stanice, otvorila prozor i slušala. Komšije koje su provodile noći u dvorištu, dobacile bi: - Komšinice, ima li šta novo? - Ukratko bih prenela poslednje izveštaje sa radio-talasa.

Jedne noći slušala sam radio-veze amatera koji su na Tjentištu bili uključeni u sistem PVO. Izveštavali su da je poleteo neprijateljski avion sa nosoča aviona usidrenog u Jadranskom moru. Odjednom je na radio-talasima zavladao muk, a zatim se začuo glas: - Ovde, pored nas jedan od naših kolega amatera upravo je poginuo. - Posle kratke tišine, radio-talasi ponovo su oživeli, amateri su još predanije nastavljali svoju humanu misiju.

Druge besane noći slušala sam radio-veze i istovremeno razgovarala sa svojom sestrom telefonom. Amateri su obaveštavali da se upravo jedan avion spušta u pravcu Nemanjine ulice. U trenutku začuo se prasak i uzvik moje sestre: - Jao slomiše mi se prozori. -  Pogođena je zgrada generalštaba na uglu Kneza Miloša i Nemanjine. Bio je to prenos bombardovanja uživo.

U svojoj profesionalnoj karijeri Leka je radio na prenosima živih emisija, najčešće muzičkih, zatim na prenosima uopšte. Posebno ga je privlačilo snimanje zvučnih efekata za radio-drame a mnoge efekte snimao je za potrebe pozorišnih predstava. Uvek je težio još boljem snimku i kolege su ga zvale doktorom za zvučne efekte. U RTS retko je ko poznavao Milorada Radulaškog, ali su svi znali Doktora.

Doktorova popularnost među pevačima i muzičarima potvrđivala se i kad uđemo u neku od beogradskih kafana. Intimno sviranje na uvce Doktorovoj suprugi i pesma prijateljima za stolom nisu bili retka pojava. Pratio nas je duh starog boemskog Beograda.

Efektoteka Radio Beograda sa stotinama zvučnih efekata nastala je Lekinim dugogodišnjim radom na poslu ton-majstora  a o njoj se Doktor predano brinuo do kraja svog radnog veka. Zahvaljujući novim tehnologijama danas su ovi ranije snimljeni zvučni efekti  prevedeni u digitalni oblik i uvek spremni za novo korišćenje.

Rado smo slušali anegdote vezane za snimanje pojedinih efekata. U nekoj radio-drami trebalo je da se čuje mukanje krava i Doktor je otišao na imanje PKB-a u nadi da će čudi kravlje mukanje. Krave su, međutim, prkosno ćutanje, a jedino rešenje bilo je približiti im mikrofon i povući ih za rep. Tako je radni zadatak ispunjen.

Za poznatu scenu u radio-drami Rromeo i Julija reditelj je tražio pesmu ševe, ali avaj, ševa peva samo u letu. Nikad nismo saznali kako je i da li je ovaj radni zadatak realizovan. Bilo je raznih priča vezanih za snimanje najrazličitijih efekata.

Život i rad moga supruga bio je posvećen zvucima svih vrsta, onima koje smo osluškivali, koji su nam dolazili, zapljuskivali nas, ponekad napadali, a ponekad nas tešili kao najbolji prijateli. Zvuci su i odlazili, neke smo mi sami slali, ciljano ili nasumično. I danas, u škripi kočnica ili u hujanju vetra, u udaru čekića ili u lepetu krila čujem Lekin glas: CQ, CQ... ima li koga...*

*KT radio-amatersku stanicu sa pratećom opremom poklonila sam Muzeju nauke i tehmike Srpske akademije nauka i umetnosti.