ŽIVOTNI PUT DR DESANKE VUNJAK FILIPOVIĆ

1916. – 2011.

(sećanja na mamine priče)

Uz žubor dve reke, Korane i Slunjčice u Slunju se 27. oktobra 1916. rodila moja mama Desanka, četvrto dete Đure i Katarine Vunjak. Rano detinjstvo beše sretno, dečije, provedeno sa bratom Dušanom  i sestrama Danicom i Dušom. A brata Voje već  nije bilo, umro je 1915. kao šestogodišnji dečak. Baka i deda, Djuro i Katarina, imali su radnju u Slunju; na dan sahrane baka je zatvarala radnju, a žandari su naišli da pazare i saznavši da ide da sahrani dete, osorno su prokomentarisali da se dućan ne sme zatvarati da bi se „zakopalo jedno vlašče“. Deda Đuro, radikal, je u to vreme bio u zatvoru jer je odbio da se bori u austrougarskoj vojsci u I sv. ratu.

Mamino detinjstvo nastavilo se u Zagrebu, u toploj porodičnoj atmosferi, dok je baka Kata pekla nedeljne kolače, deda Đura je svoje ćerke, Desu i Dušu vodio u park Maksimir na podnevni kamerni koncert. Ali poratni mirni dani u Zagrebu za deda Đurinu porodicu brzo su prošli; da li zbog politike ili zbog nečeg drugog, deda Đura je prodao radnju i kuću i, kao i mnogi Vunjaci, ponovo krenuo na put i 1924. preselio je porodicu u Beograd. Ličani su mu u novom gradu priskočili i pomoć, deda se bavio  liferovanjem sena za vojsku. Izdržavao je brojnu porodicu, ženu, četvoro svoje dece,  i još po nekog iz familije; uzeo je svog bratanca Ljubu Vunjaka, čiji je otac Nikola otišao u Ameriku u potrazi za boljim životom, a tu je bila i Soka, ćerka Đurinog  brata Ilije, i mnogi drugi koji su dolazili, odlazili i boravili u dedinoj kući.

Živelo se u iznajmljenim stanovima, deda Đura je je birao stanove u blizini pijace i sa velikim dvorištem. Bila je poznata mešovita fudbalska ekipa  Vunjaka u dvorištu kuće u ulici Kraljice Natalije, Desa je bila čuveni golman. A kad je postala učenica Druge ženske gimnazije mlada Desa je otkrila svoj biološki pogled na svet; na času veronauke zapitala je sveštenika kako to da je bog stvorio svet za sedam dana a u biologiji se govori o hiljadama i milionima godina i o Darvinovoj teoriji evolucije. Sveštenik se snašao i odgovorio da u Bibliji dan figurativno označava vrlo dug vremenski period. Kad su došli studentski dani biologija je postala prirodan izbor, sa puno ljubavi i entuzijazma Desa je diplomirala biologiju na Filozofskom fakultetu.

I kao što to uvek biva, nove socijalističke ideje brzo su se širile među studentima. Brat Ljubo koji je 1934. započeo izdavanje lista Skamija, uveo je Desu u krugove napredne omladine, kako se tad govorilo. Čitala su se Nolitova izdanja, štampana na tankoj hartiji, kako bi knjige bile što manje i  mogle se lakše sakriti. Iskrena i odana, uverena da svim ljudima pripada pravo na dostojanstven život, Desa, iako ćerka trgovca, pristupila je radničkom pokretu. Ova njena odluka obeležila je ceo njen dalji život.

Po završenim studijama, kao mladi profesor biologije, odlukom Ministarstva prosvete, Desa dobija mesto i razredno starešinstvo u gimnaziji u Prijedoru. Međutim, profesura je bila kratkog veka; u prvoj godini službovanja otkrilo se da je jedan od njenih đaka skojevac. Od razrednog starešine je traženo da izbaci đaka, a kad je mlada profesorka to odbila i sama je bila izbačena iz škole. Vratila se u Beograd, bez mogućnosti da opet stane za profesorsku katedru.

A onda je došao rat, šestoaprilske bombe pogodile su kuću u Jovanovoj ulici gde je stanovala porodica Đure Vunjaka. U magnovenju svega je nestalo, na ulici je stajala deda Đurina porodica zgranuta i tužna. I opet su Vunjaci krenuli, ovog puta peške u Petrovce u Sremu kod dedinog brata Ilije, da podele parče hleba dok se ne snađu i ne krenu dalje.

Rat su proveli u Beogradu u polupraznom stanu u Dobračinoj. Dušan, Desa i Duša radili su: Desa u fabrici obuće, a Duša u radnji Ilije Hinića. Usledilo je Desino hapšenje, provela je u zatvoru specijalne policije dva duga meseca. Pričala mi ja da joj je za to vreme jedino društvo bio komarac koga rešetke nisu mogle da zadrže, njemu je poveravala svoje misli. Pred rat, 1940. udala se za ilegalca Milana Jovanovića, ali sreća je bila kratkog veka; Milan je uhapšen i streljan.

Kad je sunce slobode zasijalo nad Beogradom Desa se vratila svojoj profesiji; uprkos mogućnosti da bira beogradsku gimnaziju u kojoj bi predavala, izjavila je da je potrebnija u unutrašnjosti. I postala je direktorka gimnazije u Ćupriji, škole bez prozora i bez klupa. Sa mnogo entuzijazma i upornosti prionula je na renoviranje i na njoj svojsven tihi način pokrenula ljude oko sebe da pomognu. Pojavio se i mladi partijski sekretar Fića (Miodrag Filipović), prvoborac i igmanac, sa kojim je delila iste ideale i isti polet. Između dva partijska sastanka prikrala se i ljubav, 1946. rodila im se ćerka Tatjana. Iza Ćuprije sledila je Jagodina, a kad je Fića premešten u Kragujevac Desa se sa ćerkom vratila u Beograd.

U Srpskoj akademiji nauka 1947. osnovan je Ekološki institut, Desa je bila sekretar instituta. Direktor instituta profesor Siniša Stanković, čiji je student Desa bila, pozvao ju je i zapitao kojim biološkim problemom bi volela da se bavi. I, kao da je začula žubor reka iz rodnog Slunja,  izabrala  je proučavanje planinskih potoka. Postala je asistent Ekološkog instituta. Sledile su brojne godine terenskih istraživanja, izučavanja materijala, pisanja, doktorat (1965.) obuke mladih biologa, mentorstva i na kraju priznanje; u čast dr Desanke Filipović poznati hidrobiolozi Gaino i Sowa, za nauku novu vrstu Ephemeroptera, vrstu koju je Desa pronašla na Kopaoniku. i opisala, nazvali su po njenom pronalazaču  - Habroleptoides filipovicae.

Život u porodici Filipović odisao je atmosferom ljubavi, sigurnosti, podrške, razumevanja i pregalaštva. A kad se 1958. rodila Ivana porodica je dobila novi polet. Mama Desa je živela sa dečjim bolestima, polascima u školu, studijama, kućnim obavezama, društvenim radom, ali se uvek vraćala  svojim planinskim potocima koji su joj pružali mir i obnovu energije. Tata Fića, vredan i pravedan, bavio se političkim radom (bio je sekretar partijskog komiteta, predsednik opštine, poslanik u republičkoj i saveznoj skupštini itd.), ali mu je porodica bila na prvom mestu. Pamtimo druženja sa prijateljima i njihovim porodicama, nedeljne izlete, zajednička kampovanja, putovanja na kojima je uvek imalo šta da se nauči. Kada su došli unuci, Miša – Tanjin i Jeca i Miloš – Ivanini, pred bakom i dekom  otvorio se novi svet;  njihova ljubav i požrtvovanje za unuke nisu imali granica.

I kao što uvek biva, baka  Desin mir naglo je prekinut; 1996. ostala je bez svog životnog saputnika,  naišla je i bolest. I opet bombardovanje, dok su 1999. sirene zavijale nad Beogradom, baka Desa je ponovo videla samo njoj znane ratne aveti prošlosti.

Život se nastavljao, skoro slepa ali nepomućenog i jasnog duhovnog pogleda, uvek optimista i spremna da život posmatra sa njegove lepše strane, baka Desa  bila je oslonac svojim ćerkama i unucima do kraja svog života. Dva meseca pre svog 95-og rođendana  otišla je tiho kao što je i živela. Da li se vratila žuboru svojih potoka?

 

 

Dr Tatjana Filipović Radulaški