Tatjana Filipović Radulaški
MATERNJI JEZIK
Reč koja teši, reč koja ubada,
Reč razumevanja, reč osude,
Reč kao bujica, jedan čitav jezik,
Govor, čije glasove i poimanje
Naučismo uz toplo majčino mleko.
Taj jezik zaključavamo duboko,
Iza sedam brava i sedam katanaca,
Da zauvek tu ostane i živi sa nama,
Prvi, najdraži neponovljivi i jedini,
I uvek mu se vraćamo sa putovanja
Po tuđim svetovima i tuđim rečima.
To je naš jezik, naših majki jezik,
Jezik naših osećaja i naših radosti,
Jezik naših pobeda i naših poraza,
Jezik naših predaka, a i naših potomaka
Kojim tepamo našim kćerima i sinovima
I s njim na usnama proživljavamo život.
Objavljeno na 3. Evropskom Fejsbuk pesničkom festivalu
VUNJACI
U vunjama krenuše iz puste Bosne,
I stigoše u kršnu i divlju zemlju ličku,
Do Škara i Brda Debelog, kako ga prozvaše,
I rešiše da tu sviju dom i radjaju decu svoju
I na zelenim livadama napasaju rundave ovce.
A najstariji medju njima neki Jovo,
Sa ženom svojom porod blagosloveni imaše,
I gde god iđaše beše u vunju uvek odeven,
Te ga susedi prozvaše imenom Jovo Vunjak.
Od njega nastade drevni rod Vunjaka.
Godine su hujale stalno, u nedogled,
A Jovo,Jakov, Dane, Ilija, i Simo
I mnogi drugi, a i žene njihove
Marta,Sofija, Ruža, Marija, i Stana
Živeli su sa decom svojom vredno radeći.
A kad opet naiđoše nemirna vremena,
Staviše Vunjaci bošće svoje na ramena,
I krenuše nekuda, u blisku im Srbiju,
Ili preko bare u obećanu zemlju Ameriku,
Da tamo ponovo svijaju svoja ognjišta.
A danas, po svetu rasuto pleme Vunjaka
Sa čežnjom za rodjacima, znanim i neznanim,
Opet požele da bude zajedno na svome,
I da pripoveda deci svojoj o starini svojoj,
O tuzi i radostima predaka, koje život znače.