ТЕК НАГОВЕШТАЈ СРЕЋЕ

(cећања на приче наших pодитеља) 

Већ дуже време се спремам да испричам бар део живота мог оца Љубомира – Љубе Вуњака и мајке Вере рођене Станимировић. Њихов животни пејзаж, поготово Љубин од најранијег детињства наликује урамљеном краткотрајном заносу до мајчиног одласка у Америку и маглини замршеног и бескрајног пута – очевица неизмиреног ткања често необјашњивих и непредвидљивих околности. Но, изгледа да другачије и није могло бити, јер Љубо то необично и несвакидашње није стигао, могао, нити желео да сагледа. Тог шестог априла 1941. године сирене се нису ни огласиле, а и да јесу не би се чуле од огромне буке немачких авиона који су ниско надлетали Београд. Недуго затим један по један део града се губио у пламену и густом диму, а за њим и преко две хиљаде Београђана. Месеци који су затим уследили само су појачавали Љубин очај, тугу и неизвесност а чије су напредне идеје коју годину раније покренуле часопис „Скамија“ – крајем 1934. године. И управо оне су га ставиле на листу за хапшење издате од стране Гестапоа, које су биле излепљене по биоскопу „Славија“. Више није смео бити Љубомир Вуњак – преостало му је једино да изгуби личну карту и остале документе.

Стварност је наговештавала године беде, болести, оскудице, даља ратна разарања па се он као илегалац кретао у правцу Београд – источна Србија радећи са дрвима, кречом и свим оним што је тих несигурних и тешких дана држало човека у стању духовне трезвености. Негде средином рата, на том истом путу неумитног тока живота, где се свакодневно смењују радости и бол, Љубо упознаје Веру – Верицу, која је оставила такав утисак на њега, да ју је он тог истог дана и запросио. Њих двоје се 31. 01. 1943. године венчавају. Живе на Звездари, баш тамо где су се по легенди прво населила три брата у подножју брда, али увек тежећи да помоћу њега досегну звезде, да би много, много касније на том истом месту изникла астрономска опсерваторија. Верица је почела радити у фабрици одеће, док је Љубо, упадљивог и мржњом обојеног погледа, избегавао рације и већа окупљања, све до пред њен порођај 11. 06. 1944. године кад она одлази у градску болницу. И тад су сирене најављивале долазак сaвeзничких авиона, а Београђани већ по навици кретали се пут подрума и тајних склоништа сагледавајући успут сву замршеност свог живота којим неко други, непознат и далек, управља. Но, Љубо остаје скривен у шипражју иза болнице да би био што ближи Верици чију бол нису само авиони ућуткивали. У породилиште убрзо упадају четворица Немаца тражећи партизанку Веру: неко им је већ дојавио да је ту доведена извесна Вера. Све то није ни мало сметало мојој, тек рођеној, сестри Љиљани која је својим продорним плачем ометала и за кратко збуњивала немачке војнике. И не само тада!

Била је влажна и мрачна cептембарска ноћ, време кад се тихо и ненаметљиво увуче у топлу и чисту собу мир, срећа и спокојство, као брижно насликани празници и у коме свака дотакнута ствар добија своју природну и узрочну везу. Али да не буде тако, побринула се по ко зна који пут „Фолксдојчерска тројка“ залупавши на вратима дома породице Вуњак, тражећи поново Љубу. Можда би га овај пут и нашли да се мала „Хани“ (Љиљана), удобно ушушкана у свом креветићу, који је донедавно служио као сандук за шећер није пробудила, а затим својим већ познатим плачем за тренутак зауставила на вратима незване госте. Управо тих пар секунди је било довољно Љуби да отрчи до шпајза где га је већ чекало спремно одело, а затим кроз прозор у њиве и густ честар. „Где је Ваш муж?!“, „У источној Србији – Кучеву, ради са дрвима“ – одговорила би окупатору моја мајка самоуверено.

Можда баш због дрва је постојала у нашој кући једна омања и са кратком држаљом секира, која је стајала у том истом шпајзу иза врата: за мајку је она значила, у крајњем случају ако затреба вид одбране, а за Немце уобичајена алатка у домаћинству. Отац и мајка су је, иако је била са тек жалосним остацима некадашње дршке, чували још много година по завршетку рата као успомену на тренутке преживљеног страха, који је са временом бледео и чинио се сувишним. У данима када се већ назирао крај рата, тројка, овај пут Вуњакова би изашла у шетњу Београдом, али и тад плашећи се рације, Верица би ишла напред гурајући колица са малом Љиљаном – Љиком, а за њима Љубо један и по блок ниже. По утаначеном договору у случају опасности Верица би пребацила торбицу из једне руке у другу, што би за Љубу значило да мора скренути у прву споредну улицу.

20. октобра 1944. године Црвена армија заједно са јединицама НОВЈ улази у град и ослобађа га. Годину дана касније, кад је већ и последњи непријатељски војник напустио нашу земљу, тачније 01. децембра 1945. године родила сам се ја – Мирјана Мимица Вуњак – Жикић. Али ту није био крај Љубине бриге за опстанак породице, јер управо онда кад разлика између дана и ноћи постане исувише велике тада невоље, непрегледне и недостижне, помућују ум и саме од себе пале свеће очаја. Једна таква свећа је била запаљена и крај мог узглавља док сам се бледа, исцрпљена и немог плача гушила од великог кашља који је тих месеци однео много деце. Доктор Гајић, који се управо тих дана вратио из концентрационог логора и сам упалих и укочених очију, прозирних руку и хладног осмеха је угасио ту болну студен коју доноси болест или смрт. „Преживећеш ти малецка“ тешио је више себе но моје родитеље и мене. Од тада сам за њега била „Мата“ по логору „Матхаузен“,у логору је провео две и по године и спознао да ко не пита за вредност живота тај не зна да је вредно живео.

Ово су биле вероватно најтеже године мог оца Љубе, новинара и друштвено – политичког радника. Оно што је уследило потом било је врхунац његове жеље да простре и разгледа сва савршенства која може да ископа из себе, да говори слободно без рачуна и обзира и да помаже чак и тамо где помоћи нема.

Вероватно, не узалуд стоји записано у једној светој књизи хришћанске вере: Много је позваних, мало изабраних! Убеђена сам да је један од тих изабраних био и мој отац Љубомир – Љубо Вуњак.