СЕЋАЊА НА ДЕБЕЛО БРДО

Шта је то што ми ставља оловку у руку, што ме „присиљава“ да преточим своја сећања, свакодневна осећања, мисли, тренутке среће и бола у неки незаборав? Да ли је то морална обавеза према „Родослову фамилије Вуњак“ и тим дивним људима који на њему истрајавају? Чиним ли то и због своје ћерке, два унука и њихових потомака – њиховог „корена“? Можда је то изражавање пиетета и бола за онима којих нема. Била је бројна породица Буде Ђ. Хинића, сина Стане Вуњак из Дебелог Брда. Тамо су се родили, живели одлазили у свет и селили се у вечност. Недавно је отишао и Славе, заледио се на њиви родног краја, а преживео је злокобну „олују“. Остао је у селу сам, једини, тврдоглави Ликота или заљубљеник у своје Дебело Брдо. У тој „својој туђини“ прошао је кроз затворе, болнице, болести и немаштину да би на крају и трагично завршио свој живот. Тиме је из Дебелог Брда отишао и последњи изданак не само породице већ и села у који су се у давној прошлости први доселили његови преци Сима и његов брат, дошавши из Дебелог Брда код Ваљева као граничари. Остала је пуста кућа а и штала коју су Сима и његов брат саградили као касарну на државној граници.

Дебело брдо је село бројних породица. Иза њих је тешка прошлост Другог светског рата, избеглиштва са спаљених кућних огњишта углавном су ишла у рашину Бубинку и Пољане. Довољно је рећи да су до воде долазили топљењем леда из оближње пећине, а новорођенчад повијали у распаране мушке кошуље рођака и пријатеља. Вредан је то био свет. Што су услови били суровији они су били упорнији, а уз то и „исконски“ тврдоглави. Вратили су се после скоро две године на своја згаришта: голи, боси, гладни, без стоке и живине. Уз њих је био само верни пас – вероватно предак садашњег „Ћене“. Ипак свуда су се чуле веселе зађевице. Присутан је био хумор уз пуно смеха, а људи су били невероватно духовити.

Велика радозналост, изазов за упознавањем родног краја мог супруга оставило је у сенци Ваљево, Београд па и неке градове Европе. Кренути тада, 1951. године у Лику била је права авантура. Стигли смо возом до Врховина. Шта, како и чиме даље? Одговор од свих је исти: „сва возила су мобилисана на гашењу великог пожара“. Остаје пешачење пречицом користећи понекад, на краћим релацијама, запрежна возила мештана. Освежење је на Врелу, ту је Кореница, Пишаћ, Бабин поток (ко им даде таква имена?), а онда на раскрсници пута у месту Ржића скрећемо спореднијим путем ка Дебелом Брду. По изласку из шумарка удесно, поглед нам сеже до планинског, шумовитог, највишег венца, (око 650 м надморске висине) села испод кога се скоро у правилним правоугаоницима простиру воћњаци, обори за стоку и живину, дворишта као и куће нанизане сходно девојачком венцу. Испод кућа су воћњаци, који се граниче са путем, главном и једином саобраћајницом Дебелог Брда. Наилазимо најпре на куће Батинића, затим кућу баба Микеше Вујичинке, мало више Мијаћове, а онда наилазе куће породица Хинић, Марковић те Вуњака, Ерора, Пупавца, Влаисављевића, Божаница, Хрњака, Чортана, Зеца, Гашпара и других.

Лево је „старо“ гробље, а десно разорена и опустошена црква претворена у сеоску „задружну“ шталу. Ту је и мала продавница са нешто мало неопходне робе, али и зборно место на коме су често уз „пиву“ и коју „шљивку“ духовито коментарисани свакодневни догађаји, зачињени зађевицама и доскочицама. Даље лево је школа мала, руинирана, четворогодишња, а учитељка је Мијаћова кћерка. Ту је и гробље, запуштено, а ових дана је сахрањена и Микљеша. Пале су свеће и држе се помени. Интересантан је коментар Будине унуке: „Ђеде Будо, Микљешин гроб је препукао. Боме тебе зове!“ Зна и она за дедине слабости из млађих дана, његов одлазак колима са Микљешом да дигне доларе у Кореницу. Живело се удобније са пензијом мужа који је заједно са Будиним братом Ђуром погинуо у покушају да заустави вагонете напуњене угљем у неком руднику у Америци. И тамо је изгледа требало показати снагу „ликота“, не размишљајући о могућим последицама.

Целом дужином пута лево испод кућа се простире велико Крбавско поље, које је испресецано према кућама. То је једино плодно подручје, звано „Баре“ засејано житарицама (јечам, раж, кукуруз) и мање поврћем „компијерима“ и „капулом“. На скоро свакој њиви је „гувно“, место на коме се врло жито, односно јечам тако што су по расутим сноповима тапкали у круг коњи везани каишем за један стуб у средини гувна.

Сваком домаћинству (кући) се прилазило релативно уским путем (сокаком). Ту је капија, ограђено двориште, обновљена кућа уз коју се примећују остаци пецане, стрехе која је служила за становање по доласку из избеглиштва. У кућу се улазило кроз прочеље, затим кујну са по једном собом лево и десно. Подови су били земљани, а из кујне је ишло дрвено степениште у поткровље у коме се чувало брашно, месо и хлеб у наћвама. Летња кујна је уствари била пецана, а десно од ње је „бунар“ у коме се скупљала кишница, вода за пиће и друге потребе. Наспрам куће удесно била је штала „касарна“, у њој је била стола а у поткровљу је било смештено сено. Зиме су биле јаке и дуге, те је стоку требало прехранити, а то је једино било могуће са сеном. У дворишту је био дрвљаник, а осамнаестогодишње девојке су цепала дрва, док су момци данима носили траву како би за благо припремили што већу залиху сена, за хладне зимске дане. Жене су у Дебелом Брду скоро све тешке послове у домаћинству радиле саме. У дворишту личке куће морао се обавезно затећи и „ћено“, чувар имовине и живине, због чега је био и добро награђиван, некада и скоро целим печеним кокошкама, које цурице нису могле да поједу чепркајући својим прстићима. Старији домаћини су често говорили: - „Заслужио је то ћено, да није њега не би било ни кокошака“. Управо такав је био коментар бака Цуке. У дворишту је увек било пуно деце, међу њима и један прелепи дечак – мелез. Цука каже: „Нек су жива, окупљам их свакојаких а зашто и не? Моја квочка води и пилиће и ћуриће и гушчиће. Ту је компиљер, сутра ће бити и јање па ћемо зготовити ручак. У подруму има варенике, басе, сира. А ти мала, београђанко, немој ми поведати да нема Бога, и да се замља креће. „Па ваљда би моја градина већ била у Београду!“ - рече окрећући се унуци – „да је среће Мићо би сад био поп овде у селу, а ти наша учитељка“ - гласно је размишљала баба Цука.

Стекли су ови вредни људи већ доста, највише је млека: даје се деци, храни се ждребе, теле, даје ћено, мути у дрвеној ступи бутер за басу. Једе се са палентом коју дуго кувају да би се претворила поново у брашно. Буде констатује: „Твоју паленту, качамак, не би ни моји прасци јели, а и кава ти није добра. Незнам да ли да је пијем или зобљем“. У питању је талог кафе у шољи, јер у кући се кафа чак и цеди.

Често се у друштву прича и о проблемима у селу. Тешко је било превазићи притисак за формирање земљорадничких задруга у том кршном, каменом пределу и њивама често поплављеним. Ведрина и дух надвладали су све проблеме. Свакодневно се смишљају разне „подвале“. Славе са комшијом, рођаком „а украду“ са тавана Саке Хинића велику количину сувог меса, пршуте, и приреде вечерњу гозбу. На њу позову и самог Саку и добро га почасте. Рекоше да су му наплатили обавезе око просидбе његове жене, при којој Сако није умео да проговори ни речи. „Заслужили смо вала Сако да нас частиш!“ рекоше на крају вечере. Све се то залива ракијом. Подрум је пун буради са „водом живота“. Ту је натега од тикве којом се претаче ракија из бурета у флаше, а ни једно јутро није прошло без коментара: „Како си ти чељаде које неће ни чашицу ракије?!“. Мезети се уз салату од киселог купуса и то у сред лета.

Атмосфера је охрабрујућа. „Биће боље!“ говоре у кућу уз притајени смех и уз коментар: „Лако је у Србији бити Србин“. Ипак, у читавој атмосфери одудара тежак положај жена које обављају најтеже послове или рађају и негују децу и тугују за својим изгубљеним, забрађене и одевене у црно. „У кућу је требало довести женско чељаде; крупно и јако, да може и плуг у пољу држати.“ Овакво мишљење и понашање је одударало од, стварности, доброћудног и срдачног личког човека.

Слободанка Хинић
(супруга Миланова)