НОВИНАРСКИ ПУТ ЉУБОМИРA ВУЊАКA

          Неко је једном рекао да новинар који не може да се помири са тим да буде анониман не треба ни да се бави новинарством. Један од тих који је остао недовољно запажен је и Љубомир Вуњак. Чак неоправдано! Кад се погледа његова новинарска биографија види се да му је, као новинару, богиња Фортуна била неосновано ненаклоњена.

          Вуњакова новинарска каријера почиње већ 1934. када је био власник и главни и одговорни уредник листа „Скамија“. После годину дана излажења лист је био забрањен под сумњом да „шири комунистичке идеје“, а Вуњак ухапшен и малтретиран. Сарађивао је затим у разним листовима тада напредне оријентације прилозима који су углавном потписивани псеудонимима.

          Непосредно по ослобођењу Београда 1944, Вуњак ради у Извршном одбору града и повремено сарађује у „Гласу“, опет непотписиваним прилозима. Заљубљеник у новинарски позив завршава тромесечни новинарски курс – на којем су предавачи били и Бата Вукадиновић, Вељко Кораћ, Вељко Купрешанин, Каја Лаловић – од марта до јуна 1948. и запошљава се потом у листу „Сељачка борба“, затим у „Гласу“, да би 1950. прешао за сарадника листа синдиката Србије „Радник“. Тада његово новинарско перо долази до пуног изражаја. Вуњак пише запажене коментаре у којима жигоше разне негативне појаве у друштву, а у својим репортажама залаже се за заштиту права малог човека, радника. Нарочито је у томе дошао до изражаја у рубрици „Људи и појаве“, коју је он покренуо у „Раднику“ педесетих година и у којој је објавио текстове достојне најбриљантнијих новинарских пера. Често је у синдикалном листу критиковао и поједине синдикалне функционере када би оценио да се не понашају у складу са улогом синдикалног радника, да почињу да се бирократизују. И кад су га због таквих његовиџ критичких написа нападали нису могли и да га демантују. За Вуњака је било карактеристично да увек свестрано прибавља и проверава податке. Пре него што би седао за писаћу машину увек је претходно настојао да саслуша и другу страну у складу са старом латинском мудрошћу Audiatur et altera pars.

          Из „Радника“ Вуњак је почетком 1959. прешао у „Рад“, лист Савеза синдиката Југославије. Ту је својим бритким пером наставио да жигоше разне бирократске појаве и да се залаже за то да радничко самоуправљање не буде само пука фраза, него да интереси радника заиста и дођу до изражаја.

          Прешавши на рад у Информативну службу тадашњег Већа Савеза синдиката Југославије, Вуњаков немирни дух опет долази до изражаја. Поред значајног доприноса на дужности главног и одговорног уредника месечног „Билтена синдиката“, покреће и илустровани лист „Наш радник“. У прва два броја, и једина, објавио је неке техничке занимљивости преузете из билтена совјетске агенције АПН. Кад му је за трећи број Агенција послала разне занимљивости с назнаком „специјално за 'Наш радник'“, то је тада било довољно да Вуњак буде позван на одговорност и да му се ускрати право да даље издаје „Наш радник“!

          До одласка у пензију 1980. Вуњак се задовољио тиме да мајсторски уређује „Билтен синдиката“.

          Љубомир Вуњак није уопште боловао, просто се тихо угасио 30. септембра 1995. године пред свој 85. рођендан. Кремиран је 4. октобра на Новом гробљу у Београду.