ČOVEK I PAS

Godine te penzionerske stigle, taman gde život u dvoje u zdravlju i miru da odžive Zajedničku starost. Ćerke otišle svojim putem, zasnovale porodice. Da ne bude tako, dešava se negativan splet okolnosti, kažu da je to sudbina. Dolazi porodična tragedija, ostaje sam sa sobom, potpuno sam. Sećanje na porodicu koje više nema, ta jedina svetla tačka u toj samoći. Okružen sivilom, svaki sledeći dan je kao predhodni, isti. Neželeći nikog da sretne od prijatelja i poznanika, uvukao se u svoju ljušturu odbojnosti. Ćerke preživljavaju na svoj način gubitak majke, najvernijeg druga i prijatelja u svom životu. Vreme je potrebno da svako od njih, prihvati stvarnost, da život teče dalje.

Meseci prolaze a sa njima i zima, da bi sa prvim lepim proletnjim danom napustio stan i  otišao u kućicu na splavu sa svojim vernim prijateljem Reksom vučjakom, koji je osećao više od ikog kroz koji bol i košmar prolazi njegov gazda. To prijateljstvo je dobilo  potpuno drugu dimenziju, terapeutsku. On se nada u dubini duše  da je našao svoju oazu mira. Poznanici novi koji ne znaju za njegovu ličnu tragdiju, doprinose da on prividno oseća mir i opušta se u druženju sa njima. Tu sagledava drugih splavara lične tragedije, koliko je ko želeo da otvori svoju dušu, tek toliko sećanja radi na prošla vremena. On ljubomorno štiti svoja sećanja od zaborava, nedozvoljavajući nikome da sagleda  taj njegov deo života.

Dane provodi u druženju, a posebne trenutke osame, ima samo za sebe, trenutke opuštanja, koji su mu bili i te kako potrebni u tom njegovom bolu. U jutarnjoj sumaglici nabujalu prirodu, prekriva jutarnja rosa, sa prvim zracima  sunca  koji se probijaju i taj pejsaž dobija sa svetlucanjem rose, nestvarni prizor. Svu tu lepotu dopunjuje cvrkut ptica, koje su se tek probudile.

Čovek sede duge kose i brade u platnenom belom odelu, držeći u ruci dug štap-deo grane tu nadjen, svojom pojavom podseća na Mojsija, šeta uzanim stazicama pored reke, u stopu prati ga u tišini, kao senka njegov verni vučjak, ne remeteći tu lepotu svojim prisustvom. U kasne večernje sate kad padne mrak, voleo je da se osami, seda na svoje omiljeno mesto gledajući u Savu, u polumraku večeri sa lulom, pored nogu leži njegov verni Reks, umirio se, zna da su ti trenuci  nešto što njegovom gazdi mnogo znači. Ada spava, svi su već odavno otišli  na počinak. Tako se nižu večeri, samo dim iz lule odaje da je još budan čovek sa psom što verno bdi pored svog gospodara, koji setnim pogledom prati reku koja teče, teče.....i nikad stati neće.

Posvećeno našem ocu Ljubi Vunjaku

avgust 2012.
		Аутор: Mirjana Vunjak Žikić