Moja mala velika porodica 

Uvek sam živela u maloj porodici: tata i mama, brat i ja, baka. Moj tata Vlajko i mama Mila su oboje bili jedinci, pa nismo imali mnogo rodjaka. Naša baka Angelina je čuvala mene i mog brata Nebojšu dok smo bili mali i živela u Beogradu od kada je sa mojim tatom 1941. prebegla iz Zagreba.

Kasnije, Branko i ja i naš Staša, Nebojša i Anica, i njihov Vlajko. Male porodice, kompaktne u svemu, čak i u izboru profesije – tata, brat i ja svi troje inženjeri tehnologije, sa istog fakulteta u Beogradu. Slavili smo Svetog Jovana, slavu familije Vunjak, ali o poreklu Vunjaka nismo puno znali.

I onda se 2002. godine pojavila prva knjiga "Rodoslova Familije Vunjak". Taj ogroman projekat su izneli Dr Desa Vunjak Filipović i Dr Nenad Vunjak, sa odborom od osam članova koji je imao nevidjenu energiju, upornost i veštinu da nas pronadje rasute po svetu. Plakala sam kad sam dobila knjigu sa 650 godina istorije naše porodice, porodičnim stablom, podacima i fotografijama za svakog od nas. Čitala sam kako je porodica preživljavala i selila se iz Srbije u Liku, i iz Like u ceo svet, i otkrivala naše bliske i daleke rodjake.

Kasnije je došla druga i treća knjiga, da se uključe oni koje smo propustili (a koje ne bismo našli da nije bilo prve knjige).

Ove godine sam, prvi put, uspela da odem na skup familije Vunjak, koji je održan na Paliću, 19. Maja 2012. Tu se sve promenilo. Kao u onom čuvenom filmu u kome se posetilac popeo na brdo a sišao sa planine, došla sam sa mojom malom porodicom a vratila se kao član divne velike porodice. Otkrila sam mnogo interesantnih i dugovečnih ljudi, prelepih žena i dece, i jakih gena, u kojoj se crte – fizičke i karakterne – prenose sa generacije na generaciju.

Sada vidimo i da smo porodica u kojoj se tradicija obnavlja, jer se časopis Skamija koju je osnovao Ljubomir Vunjak vraća, kao glasilo porodice Vunjak. Zahvalni smo Ljubomirovim ćerkama Mimici i Ljiljani na tom poklonu našoj velikoj porodici.

Dr Gordana Vunjak-Novaković
26 septembar 2012.