PRIČA O PEGLI

(Iz privatne kolekcije T.F.R.)

U kućama naših baka ili prabaka  često se na zidanom šporetu ili smederevcu mogla videti  pegla kako danima  stoji na rubu plotne, uvek pri ruci vrednim domaćicama, topla i spremna za upotrebu.

Priča o pegli počinje u staroj Kini. U Gradskom muzeju Hongkonga nalazi se jedan predmet od bronze namenjen peglanju iz vremena dinastije Han (260. g. pre nove ere do 220. g. posle Hrista) koji se punio zapaljenim drvenim ugljem i služio za peglanje.

U Evropi su se tkanine, peglale na hladno, glačalicama od teškog kamena, mermera ili teškog, masivnog drveta. Pretpostavlja se da prva evropska pegla potiče iz severne Italije, gde je u srednjem veku cvetala proizvodnja tekstila.

Vremenom, ljudi su uvideli da se najbolje ispravlja tkanina kada se pritisak ujedini sa toplotom i dopuni sa nešto vlažnosti. Za razliku od kineskih pegli, evropska pegla je dobila poklopac sa drškom, na vrhu gde se nalazio otvor u koji bi se stavljao žar iz peći i postepeno se dodavao novi žar, kako bi pegla zadržala toplinu. Po ugledu na Evropu, Amerika počinje masovnu  izradu pegli, ali i ulaže u maštovite ideje za tehničko i estetsko usavršavanje pegle. Amerikanci eksperimentišu sa peglama na alkohol, čvrsta goriva i konačno, oko 1890. godine, izradjuju peglu na struju. Ukrašavanje pegli, koje je dugo bilo samo sebi cilj, ustupa mesto funkcionalnoj estetici.

Proizvodnja tkanina od veštačkih vlakana nakratko je potisnula pegle u drugi plan. U modi je bilo sve ono „što se ne pegla”, od muških košulja, ženskih žipona, do posteljnog rublja i zavesa. Ipak,  ništa nije moglo da zameni bluzu od prave svile, ili košulju od pamučnog puplina, koji su naravno zahtevali – dobru peglu!

U srpskoj tradiciji živo je verovanje da u neradne dane, dane obeležene crvenim slovom, ne valja peglati. Stare žene su govorile da ako peglaš nedeljom Ognjena Marija će te gađati peglom.