ПОЕЗИЈА ОЛИВЕРЕ ШЕСТАКОВ
(из збирке Моје душе риме)
 
   

ТАКО БИХ ЖЕЛЕЛА

 

Да из беоњача ми плави ириси
и љиљани бели никну,
као у башти мог детињства.
Да могу да постанем ветар,                 
нежни лахор, што образе
и голе руке милује,
врело чело хлади,
бриге у боре усађене, глади.

А сутра бих желела, кошава
немирна београдска да будем,
што гране храстова и липа повија,
косе девојачке мрси,
хаљине им подиже без срама,
шешире у висине носи,
судбини пркоси.

А дивно би било да, бар на један дан,
будем топла летња киша,
пљусак што дугог августовског послеподнева
падне изненада да улице умије
и прашину са сеоских путева упије,
угаси жеђ цветовима,
што од врелине главице савише,
и влажним, дугим прстима,
са образа сузе брише.

Или можда понекад,
да будем олуја страсна,
што са громовима разговара,
с муњама другује, с облацима
црним далеко путује.
Снагу и моћ природе
људима показује,
да не забораве шта она значи,
када на трен наивно помисле,
да су од ње јачи.

 
   

 

ДОДИРИ ЉУБАВИ  

 

Љубави су многе дошле,
неке тихо, неприметно,
друге нагло, као олуја,
сад о њима мислим, сетно.

Неке су ме додирнуле
крилом лаким, као пером,
друге су ме нежношћу покориле,
са дна у висине плаве подигле.

Неке су хладноћом
свет цео разориле,
дубоке ожиљке у души
крхкој оставиле.

На те ране стављам лек,
љубав праву, бескрајну,
давањем што осваја
и траје заувек.

 


Пропланак, Гордана Радишић (уље на платну)