PREDSTAVLJAMO VAM ...

Dr Dejana Vunjak:
„Medicina je  profesija u kojoj postoji lek i za telo i za dušu“

Stara, usamljena kuća već treću godinu stoji prazna, pored samog druma u Gornjoj Rogatici okružena stablima prezrelih trešanja i mirisom po kojeg bagrema. Ulazna kapija zaškripe i probudi mi uspavane uspomene iz detinjstva.

Rođena sam jednog novembarskog jutra pre nepunih 25 godina u Bačkoj Topoli kao najmlađa, treća unuka Milana i Desanke - Deje Vunjak. Dadoše mi ime Dejana, ne bi li me zvali po babi, Dejom.

Po malo zaraslom baštenskom stazom okolo kuće duž koje rastu ruže mesečarke raznih boja, zajedno sa dragoljubom koji puzeći oko njihovog korena dodaje još zelene i narandžaste boje šarenom opojnom tepihu, stižem do najniže grane kruške koja je sakrila dečju ljuljašku, onu na kojoj sam se ljuljala. Oživeše kao u koru drveta duboko uklesani i izrezbareni tragovi prošlosti kada sam kao dete svaki vikend dolazila kod babe i dede na selo. Detinjstvo mi je prolazilo u bezbrižnoj igri, okupljanju i druženju sa decom iz okolnih ulica za vreme letnjih raspusta u obližnjem parkiću, pravljenju gomboca sa baba Dejom, deda Perinoj priči i po kojem Ličkom ojkanu, žalbi baba Savke o neizdrživim bolovima u kolenima, tetka Marinim pogačicama... O, koliko su često  ovi isti tamno crveni, skoro crni plodovi zove, prljali moje ruke i usta dok sam ih nestrpljivo brala ne bi li što ranije okusila prvu kap slatkastog soka. Zvuk komšijske prikolice je za trenutak razbudio prazan nakrivljeni čardak u dvorištu, dok su hitri pokreti ruku berača ubacivali kukuruz pre prvih kapljica kiše, plašeći golubove lepezane na obližnjim crepovima.

Tako su prolazili vikendi, a sa njima i godine. A onda je jednog avgustovskog dana ušetala u dedinu kuću na selu briga, po koji prigušen uzdah, i sve češće izvirivanje na drum, deda Milanovo sedenje na klupici ispred kuće i njegova uporna zagledanost u nedogled. ''Otvori miljunka kapiju, trebali bi da stignu svaki čas''- reče mi jednog jutra baba Deja uzdrhtalim glasom. Tako je i bilo. Imala sam samo pet godina, ali tu urezanu sliku i danas vidim pred svojim očima: drumom su prolazile iznurene kolone natovarenih traktora prepunih ljudi  sa ukočenim, zamišljenim pogledima da li od umora ili više od neverice i zebnje. Jedan takav je stao i ispred naše kuće. Iz njega je izašao Miljan, naš rođak iz Like. Tada sam prvi put spoznala da postoji drugačiji svet od mog. Bila su tu i deca mojih godina. U očima su skrili svu tugu svog oca, majke, braće, sestre. Tugu svog rodnog kraja. ''I kod nas, tamo dole, u Gospiću, sad cveta maslačak'' rekao mi je sledećeg proleća Rastko, drug iz detinjstva, prateći moj pogled po travnjaku prepunom žutog cveća. Znala sam da je ratni vihor, besneći svom jačinom, mnoge ljude, pa i njegovu porodicu, odvojio od doma, šljivika, reke ponornice. U ovoj našoj ravnici, koja je topla kao majčina ruka, oni su pronašli svoj novi dom, novi šljivik, svoja polja raži i žita, svoj med od bagrema i lipe.

Škripa stare kapije je vremenom postala sve učestalija. Vikendima sam na selu viđala bolesne ljude koji su dolazili tražeći od moje mame lekarski savet, ali pre svega prijateljski pogled, dobrog slušaoca, te utešnu reč svih nas ukućana. Verovatno je ta druga slika koju sam mogla da vidim samo kod babe i dede na selu, bila presudna da se odlučim za medicinu, profesiju u kojoj postoji lek i za telo i za dušu, u kojoj lepa reč uz blago tapšanje po ramenu može pomoći pacijentima da shvate da nisu sami, da im pomoć stiže pre ili kasnije. Da kada ugledaš stazu kojom niko ne hoda, čoveka kojeg niko ne vidi, treba stati i pomoći mu. Jer nada će sigurno doći. Treba mu pružiti ruku i oslonac. Dodati još jednu ciglu i zajedno izgraditi zid do sazvežđa. Do beskraja...

Tako sam nakon završene osnovne škole ‘’Jovan Mikić'' i Gimnazije ''Svetozar Marković'' u Subotici kao nosilac Vukovih diploma, 2010. godine upisala Medicinski fakultet u Novom Sadu i nakon dugih šest godina napornog učenja i sticanja znanja, odbranila diplomski rad 22. jula ove godine. Trenutno stažiram u Novom Sadu, vikendima dolazim u Suboticu, ređe u Gornju Rogaticu, baš kao i danas. Dok izlazim iz seoskog dvorišta sa osmehom se pozdravljam sa svicima koji su mi toliko često ranije osvetljavali  put. Sa suzama u očima okrećem se prema kući u kojoj više nema dedinog ispraćanja kraj otvorene kapije i babinog mahanja sa prozora do ulice i reči: ‘’Vidimo se ako Bog da iduće nedelje!''. A imala bih toliko toga da im pričam: da sam završila studije, da sad imam vremena da ih češće obilazim, da im pomažem u svemu.

Imala bih puno toga...

Dr Dejana Vunjak
otac Nenad, deda Milan, pradeda Stevan, čukundeda Vajo