KAKO SMO "FIĆOM" STIGLE U MOSKVU
Studentske uspomene uvek se pamte. Ispričaću jedan neobičan naš dogadjaj.
Maj prelep, vreme ispita i odluka.
Posle Prvomajskih praznika, produženi odmor, a mnogi i odlaze iz grada. Ostao je osećaj prazničke atmosfere. Beograd grad poluprazan bez ljudi i automobila, milina!
Naši roditelji su otišli sa prijateljima u njihovu vikendicu.
Subota, sestra predloži da se odmorimo posle prethodnog napornog dana, da idemo kolima do njene drugarice koja stanuje kod Autokomande.
Samo što sam položila vozački ispit, neka nelagodnost prisutna, a i normalno stanje kad je u pitanju vozač početnik. Nije trebalo da me ubedjuje, retka prilika da vozim polupraznim ulicama, čak je i poželjno da steknem samopouzdanje.
Problem je što tatu nismo pitale, da je tu sigurno bi odobrio, ali sad je nezgodno....
Dogovor je pao, sestra će da kupi benzin da se ne vidi da je auto vožen, a ja kola treba da parkiram na isto mesto ispred kuće.
Naš peti član omiljen u familiji, automobil „FIĆA“, sada je dobio još jednog vozača ali početnika. Nelagodnost samo par metara me je držala, kretali smo se ka našem cilju, ulicama koje su mi ulivale neko samopouzdanje i davale osećaj opuštenosti. Benziska pumpa kod Autokomande - stigle smo na dogovoreno mesto. Obavljena je kupovina benzina i nastavismo dalje. Ja sa svojim mislima kako i kojim putem da vozim... Iz tog razmišljanja trgne me glas nepoznatog muškarca, koji mi se obraćao kroz moj otvoren prozor. Zatečena novom situacijom, odmah sam se upitala gde sam u vožnji pogrešila i vraćala sam se u mislima na prethodnu vožnju brzinom filmske trake. Možda sa kolima nešto nije uredu, a eto on je primetio, mislim ja! Očigledno je bilo, da on nema nameru da odustane. Bila sam neraspoložena za bilo kakav razgovor. Neznanac je započeo pitanjem: „Da li znate, kako se zove mesto gde se nalazi Rafinerija, a u blizini Beograda, tamo se proizvodi i motorno ulje za putnička vozila“. Jedino što sam tada htela da mu kažem: PA ostavite me na miru!. Uspela sam samo da kazem PA, a on me prekide, ponovi PAAA i neodustajući od namere, insistirao je na mom odgovoru. Naravno da sam znala da je Rafinerija u Pančevu. A i znala sam da nikad ne ide jedno pitanje, slede dva ili tri, i tako je i bilo.
“Ovo je prenos uživo“, obraćao se slušaocima Radio Beograda, rekavši gde se nalazi i da sam ja dala tačan odgovor na postavljeno pitanje. E, tada sam i doznala zbog čega je on tu. Onda se obratio ponovo meni: „Imam za vas drugo pitanje„ (znala sam) „Da li imate pasoše vi vaš suvozač“, Odgovor je glasio da, moja sestra i ja imamo pasoše.
„Čestitamo“ i pružio nam je ruku, Vi ste upravo dobitnici, nagradnog putovanja za Moskvu i Lenjingrad.“ I nastavio: „Bićete u Moskvi 9. maja i na Vojnoj paradi. Polazi se sada u sredu za četiri dana, evo na ovom papiru sve piše, možete da ustupite nekom od vaših ukućana, javite se odmah u ponedeljak, prvog radnog dana.“
Sa tim parčetom papira, sigurno bih još nepomično sedela, da nije trebalo da pomerim auto. Pošto je za mene bilo dosta uzbudjenja, ja sam samo zamolila da mi poguraju auto i stala sam sa strane. Tajac, sestra i ja sedele smo jedno vreme, i rešile da se vratimo kući. Nikako nismo mogle da dočekamo sutrašnji dan, da nam se vrate roditelji. Odlučile smo da mama i tata podju na taj put umesto nas i insistirale smo na tome, želele smo to.
Oni su odlučni bili da idemo nas dve. Nagradu smo mi osvojile i nas dve treba da putujemo.
15.09.2016. |
 |
|
Mirjana Vunjak Žikić |