'' OD KOLEVKE PA DO GROBA NAJLEPŠE JE ĐAČKO DOBA''

Sećajući se detinjstva i uličice ČUČUK STANINE, koja je za nas bila i dvorište i igraonica i centralno mesto okupljanja, treba istaći da su značajno mesto imala još dva odredišta, koja su bitno uticala na naše zdravo odrastanje i koja su u našem malom dečijem ‘’kosmosu’’ činila magični trougao života.

Drugo važno mesto je Jagićeva ulica, najbliža našoj matičnoj, u kojoj je još od pre Drugog svetskog rata postojala osnovna skola ‘’FILIP VIŠNJIĆ’’. Svi smo prošli kroz to učilište i hram znanja.

 Škola je pravljena namenski, sa dve zgrade na sprat, sa visokim plafonima, prostranim hodnicima i učionicama, i velikim prozorima, kroz koja je dopiralo obilje svetlosti.

Prva zgrada je bila za niže razrede, od I-IV, a druga za više, od V-VIII razreda. Bilo je pitanje ponosa kad stasaš i dorasteš za drugu zgradu.

U lepom, velikom dvorištu nalazio se sportski teren, gde su se održavala školska takmičenja i turniri.

Po tadašnjim propisima, u okviru školskog kompleksa postojala je i mala ambulanta, koja je pružala zdravstvene usluge i pomoć učenicima, a tu su se obavljali i redovni godišnji sistematski pregledi svih razreda. U samoj zgradi škole, u prizemlju, sa direktnim ulazom spolja iz dvorista, bio je predviđen stan za domara, koga su svi iz milošte zvali ‘’čikica’’. On je bio i kućepazitelj i čuvar i majstor za sitne popravke. Sve dok nije uvedeno električno zvono, naš čikica Ljuba je ručno, velikom klepetušom, označavao početak i kraj časa. Svaka učionica je imala veliku peć na drva i ugalj, pa je održavanje toplote i redovno loženje takođe bilo deo njegovih obaveza. Mnogo kasnije stiglo je centralno grejanje, kao znak velikog napretka.

U školama se tada vrlo predano i ozbiljno negovalo horsko pevanje u tri glasa, pa je kod nas postojao “mali hor” iz prve zgrade i “veliki hor” iz druge. Probe i pripreme su bile redovne, takoreći profesionalne, a takmičenja između škola su uvek izazivala velika uzbuđenja, tremu, pobednički duh, i naravno, ogromnu radost ako se osvoji neka nagrada. Sećam se profesora muzičkog vaspitanja u višim razredima, gospodina Cvetkovića. On je zaista bio pravi gospodin. Otmenog držanja, prijatnog glasa, staloženog govora biranim rečima i uvek sa leptir mašnom. Njegovi časovi su bili posebni. Vrlo često je donosio magnetofon i čas je prolazio uz poučnu priču o svetskim kompozitorima i obavezno slušanje ozbiljne muzike. To ipak ne može da se zaboravi, bez obzira koliko vremena je prošlo od tada.

 Moram još nešto da pomenem, zaista važno za pravilno formiranje figure i držanja tela đaka. Tada je u školi bilo obavezno da se na času drže ruke na leđima, da se sedi pravo uz naslon stolice. Ruke se otpuštaju kad se nesto piše ili kad učenik odgovara. Odmah posle toga ruke idu ponovo na leđa. I čini mi se da u tom uzrastu nije bilo krivih kičmi i povijenog držanja. Vremenom, to se pravilo izgubilo.

Posle svih tih raznih takmičenja, pismenih zadataka, izleta, ekskurzija, na kraju svake školske godine, kao kruna sveukupnog rada i prikaz rezultata, redovno se održavala velika završna priredba, u kojoj su učestvovali predstavnici svih razreda. U velikoj sali današnjeg ZVEZDARA TEATRA, pred punim gledalištem, odvijao se spektakl, revija skečeva, recitovanja, pevanja. A kao kruna lepote i umešnosti, uvek su bili najatraktivniji nastupi folklorne sekcije. Uigrani ansambl u odgovarajućim nošnjama, sa raznolikim igrama iz cele Jugoslavije, zaista su bili za pohvalu i zdušno aplaudiranje.

Uspomene i sećanja na djačke dane ne blede i traju uz osmeh, iako je to bilo skromno vreme. Nije nam smetalo što smo za užinu dobijali komad narandžastog kačkavalja sa parčetom hleba, iz poklon paketa humanitarne američke pomoći, što su nam mame spremale kajganu od tzv.”Trumanovih jaja” u prahu, što su podovi u školi bili olaisane daske, što smo nosili štrikane dzempere od domaće vune. Iz celog tog miljea školovanja izraslo je i ostalo do današnjih dana divno drugarstvo, toplo prijateljstvo i iskrena povezanost cele generacije. ZAR IMA NEŠTO VREDNIJE?

Treća tačka našeg dečjeg, magičnog trougla je pijaca STARI ĐERAM, ali o tome sledeći put.

Mira Racić Mirčevski