Ова  2015.  повод je за подсећање на Љубу Н. Вуњака

105 година од рођења, 20 година од смрти

85 година живети није мало, још теже су ако их одживиш часно, ничим упрљанe. То је и највредније наслеђе које оставља се на понос свом потомству и фамилији. Благо немерљиво! Вредновање тих животних начела, ствар је карактера личности, имаш ли  у себи или немаш осећање части. Свако има своју живитну причу a ретко која је и написана.

Ево једне необичне приче.  Леп јесењи дан, разговор између оца и ћерке, у пријатној опуштеној атмосфери. Мој отац Љуба, у току дивног дружења започиње разговор: „Знаш 'сине' ти си ми проблем, треба да схватиш да ја треба да идем!“ Збунио ме његов  коментар, само сам га погледала, јер он је тај који је одувек одлучивао о својим  поступцима у животу. Наставља: „Ваша мајка је млада умрла, и пре њеног одлазака молила ме је да будем  уз вас, ако вам у животу затреба моја помоћ. Дао сам јој то обећање на самрти! Ето видим, и Љика и Ти имате дивне мужеве, сређене породице, због тога само могу да будем поносан. Испунио сам жељу ваше мајке. ‘Сине’, уморан сам од живота!“ Е, тада сам сватила његову поруку. Мој коментар: „Ја сам Тата свесна твојих година, припремам се за твој одлазак, и схватам да ће доћи и тај дан“. Моја питања да ли нешто сад осећа,... да ли га боли и којешта, насмејале су га до суза. Љуба је био прави козер, није се десило да се у његовом присуству осећаш тужан, а ни ја тад. Тражио је од мене, када дође тај дан да оде на тај пут, да не тугујем, да се песма, смех и шала чује у дому нашем. Ове његове речи: „’Сине', знај тата ће увек бити ту уз тебе! Одлазак његов је као и што је желео, без болести, тихо у сну, достојанствено човека. Остао је његов портрет у уљу, на зиду дневне собе, тај загонетни осмех у очима, слика говори више од речи. Ето десила се „Скамија“, изгледа да није случајно!

„Скамија“ је Љубу извукла из заборава, удахнула му „живот“ да „живи“ са нама и кроз нас.

Осврнимо се на његове године живота и рада.

Рад и стваралаштвo Љубино били су плодни и разноврсни: илегалац пре рата, и за време рата, aктивни учесник у послератнoj обнови и изградњи Београда. Био је одборник од 1947. у два мандата (неплаћена функција),  добитник Орденa заслуге за народ са сребрном звездом,  Јубиларне споменице „За заслуге у изградњи Београда 1944-1949“ и многобројних признања и захвалница за његов рад.

Новинарски пут почиње те 1934. часописом “Скамија“, пре и после рата пише не потписујући својe чланке, и за лист „Глас“ 1947. да би затим 1950. и званично потписивао текстове.  Пише у листу „Сељачка борба“, недељном листу народног фронта „20 октобар“, часопису за питања трговине угоститељства и туризма „Наша РЕЧ“, листу синдиката Србије „Радник“, листу Савеза синдиката Југославије „Рад“ 1959.  Главни je и одговорни уредник месечног „Билтен синдиката“, покреће и илустровани лист „Наш радник“ који је после 2 броја забрањен.  До одласка у пензију 1980. Љуба Вуњак уређује „Билтен синдиката“.

Лист  “РАДНИК” састанак уредничког колегијума 1958	Интервју са школарцима

Изабрали смо овим поводом чланак Љубе Вуњака
штанпано 21.10.1954. у листу „РАДНИК“
рубрика ЉУДИ И ДОГАЂАЈИ
Исповест на тему „ВЕШТИНА ЈЕ ЖИВЕТИ“

Тема за сва времена!

Не сумњамо да би данас Љубин текст претрпео измене баш у овом задњем пасусу:
''Сада је пословођа колонијала. На радњи не стоји више Мића бакалин, стоји обично Колонијал – Градско-трговинско предузеће.''

Прилагодио би се трендовима и појавама у нашем друштву 2015. и данас би текст гласио овако:

''На радњи не стоји више Колонијал - Градско-трговинско предузеће,
стоји обично Мића бакалин (заслужни грађанин).''

 „СКАМИЈА“- онлајн је објавила  неколико текстова о животу и раду оснивача штампане „Скамије“ новинара Љубе Вуњака. Када нађете време, погледајте и подсетите се на те давне, ни мало лаке његове године живота и рада.

http://skamija-vunjak.rs/1broj/novinarski_put_ljubomira_vunjaka.php
http://skamija-vunjak.rs/2broj/napisi_nesto_lepo.php
http://skamija-vunjak.rs/1broj/lika-cikago-beograd.php
http://skamija-vunjak.rs/1broj/tek_nagovestaj_srece.php

Свако живо бићe има свој отисак јединствен, непоновљив, и нема дупликата.

septembar  2015.		Mirjana Vunjak Žikić