Na 6. skupu familije Vunjak predstavljen je časopis Skamija onlajn!

Poseban dogadjaj  za našu familiju su naša okupljanja,  koja se po nekom  ustaljenom rasporedu,  dogadjaju  svake druge godine sredinom maja. Ovog puta prošlo je tri godine od prethodnog, 5. skupa.  Na ovogodišnjem, 6. skupu (16. maja 2015.)    prvi put  smo predstavili široj familiji naš časopis Skamiju onlajn! Za tako nešto zahtevno, trebalo je snage i iscrpljujućeg rada našeg tima volontera!  Kako to uvek biva, prisutna je bila nervoza i maksimalno angažovanje, da se nešto ne propusti i da prezentacija  Skamije uspe.

16. maj 2015. osvanuo je kao naručen za put i famirilijarno okupljanje. Ispred hotela Slavije, kao i svaki put do sada, okupili smo se  kod autobusa koji nas je čekao. Krenuli smo put Subotice, odredište Palić,  ”Salaš Djordjević”. Put je protekao u prijatnom druženju.

Dočekuje nas poznato lice sa osmehom i raširenih ruku, kao i na svakom našem susretu familije, domaćin sa svojim timom, i ovog 6-tog okupljanja,  incijator naših druženja prof. dr Nenad M.Vunjak. Bilo je i tu dosta rada da se sve to osmisli, da se gosti osećaju prijatno. Prostor pun svetlosti, nekako svečana i prijatna atmosfera, platno i projektor. Skamija je dobila mesto za prezentaciju, da se postave baneri i posteri. Naša Maca, (Mirjana Stanković) volonter Skamije i gost na familijarnom skupu, glavna je za postavljanje štampanog materijala za prezentaciju časopisa i etno-aranžmana. Pomagala je Ivana Filipović Lješković, a Nenadove ćerke Sanja i Dejana su priskakale u svakom trenutku, a i drugi, kada je bilo potrebno. Svaki gost dobio je,  kao poklon Skamije, bukmarker i dvostrano štampani letak sa tekstovima uredništva o Skamiji onlajn i o uređivačkoj politici. Savijeni originalno i maštovito, kanapčetom privezani, da se ponese, pročita i sačuva za uspomenu. Macina ideja. Domaćin je  pripremio za svakog gosta blokčiće i olovke.

Šatra  se polako punila, familija je pristizala. Osmesi ne silaze sa lica, atmosfera puna pozitivne energije. Iz Banjaluke je stigla je i familija  Zorana Vunjaka, (njih šestoro) otac, majka, ćerka, snaja i dva sina. Umor se nije video, njihov osmeh je govorio više od reči, zadovoljstvo što su došli na skup. Divni su! Pristiže i Pavlica sa svojom harmonikom, nezaobilazan na svim našim susretima familije. svojom muzikom i pesmom, zadužen za štimung. Rodjaci su već sedeli za stolovima, žagor  se čuo. Priči nikad kraja. Primetili smo, da na ovom, 6. skupu, nas starijih je bilo manje, a bilo je više mladih sa svojim porodicama i mnogo male dece. Dosta njih je došlo prvi put na familijarno druženje, po preporuci svojih.

Na početku skupa Mirjana Vukojčić je pročitala svoj tekst, “Podsećanje na one rodjake koji više nisu sa nama”

Nenad Vunjak, domaćin familijarnog skupa, počinje pozdravnim govorom i upoznaje rodjake koji su prvi put prisutni sa istorijom familije Vunjak. Govorio je o životu Vunjaka, o seobama, pominjao istaknute pretke, a sve uz video projekciju. Pričao je  o sudbinama naših, o njihovim trnovitim stazama života, o borbi da svoju nejač održe. Svako ima svoju životnu priču, nenapisanu. Zatim je Mimica (Mirjana Vunjak Žikić) upoznala rodjake sa familijarnim časopisom Skamija onlajn.  Uz već izloženi materijal izlaganje je bilo kratko kako bi ostalo više vremena za druženje. Pozvala je sve da čitaju familijarni časopis, a i da daju svoje priloge i sugestije.

Počeo je onaj nezaobilazni deo, ručak uz muziku i priču. Deca su po nekom nepisanom pravilu odmah sa svojim vršnjacima započela svoju igru, kao da su stari znanci. Taj dećiji svet je čudo! Milina je bila gledati ih, do juće stranci, a sad najbolji drugari!

Meni je bilo izuzetno drago da popričam sa rodjacima koji su došli sa raznih strana, a koje sam jedva znala. Uvek se nadje tema za razgovor, a za mene je bilo važno i da im lično ukažem na znaćaj naše Skamije, posebno da ih zamolim da onaj zamotuljak - poklon Skamije otvore tek kod kuće i na miru pročitaju o povodu, nastanku, o uređivačkoj politici Skamijie. Ovi susreti svakom od nas mnogo znače, naročito mladjim rodjacima, koji treba i dalje  da neguju tradiciju okupljanja i druženja i  kada nas ne bude više bilo.

Reč familija - koliko je radosti u glasu moje teta Dese Filipović i Jovanke Budisavljević Broz, bilo kada bi mi govorile: “Žao mi je sto tvoj Ljuba nije mogao ovo da doživi”. Sa nama više nisu teta Duša (Dušanka Đonović), stogodišnjak  Ika - Ilija Hinić, Djordje Vunjak, Ljuba Žakula, Bujka - Ljubinka Bisenić, Zora Petrić i mnogi drugi rodjaci.......,a  dolazili su  na skupove familije.  Desanka i Milan Vunjak (roditelji Nenada Vunjaka), bili uz svog sina Nenada,  domačini na susretima familije, ali ih više nema. Ne treba ih zaboraviti, treba ih spominjati, da žive sa nama, i na našim okupljanjima, da su prisutni u našim pričama.

Odlazak naš se bližio, naravno neizbežna zajednička fotografija. Domaćin Nenad M.Vunjak sa familijom, ispraća goste, sa onim blagim osmehom i zagrljajem, poželi nam srećan put, dobar povratak kućama. Svi sa istom željom da se ponovo nadjemo za dve godine, na 7. susretu familije Vunjak.

Autobus je grabio put Beograda, svako sa svojim mislima, pejsaž  umirujući, Vojvodjanska ravnica, i tu su se iz svoje rodne Like naši Vunjaci doseljavali i nastanjivali.

Razmišljajući o proteklom druženju, i zadremam, u polusnu čujem Reči moga oca Ljube:  “ ‘Sine’, videćeš da je ime Vunjaka neokaljano,.....Doći će vreme da ćeš se ponositi što si Vunjak - Vunjakovog roda i Vunjakove krvi”.

avgust  2015.		Mirjana Vunjak Žikić