Љубичице Надежде Петровић

 

„Обадва брата у рату били

у обадва рањени

је л` доста.

У трећи рат пошли

обадва брата

из трећег рата

нису дошли.“

(Исидора Секулић)

   Ово је кратак запис о тренуцима славних борби I светског рата. Надежда Петровић, једна од највећих српских сликарки, једна од најхрабријих бораца и бранилаца наше отаџбине, забележила је у својим писмима тренутак, а таквих је у њеним писмима било много. То нису тренуци, то је вечност. Била је болничарка у  три рата. Поред свег ужаса и пакла, кроз који је наша војска пролазила, нашао се и један трен достојан сећања на те дане.

Надежда Петровић у војној униформи

   „Сестро, дај спаса, умрећу... Мајко, мајко... Ране страшне зјапе, запуши ране, сломљена ребра, назире срце и плућа, дај само превијај, очи исколачене, ране разлокане, само дај, заустављај крварење...“

   „Избезумљена од умора сам скоро пала, ни хлеб нисам јела, нити воде пила. Сад сам села после целе ноћи скупљања по разбојишту рањеника после страшног крвавог окршаја.

   „Ево, ту су ми у чашици љубичице које стигох да освежим у чашици хладне воде; убрала сам их на гробу браће Рибникара где сам залутала са пољском својом болницом; то су два див јунака, гробови су им један поред другог. У руци ми је чашица са љубичицама да умирим своје пренапрегнуте живце и да заборавим на часак јауке и лелек самртних мука рањеника”.

Браћа Рибникар, Владислав и Дарко, оснивачи „Политике“, врсни новинари,  као резервни капетани српске војске изгубили су своје младе животе у отаџбинском рату. Владислав је погинуо 31. августа 1914. на врху Рожај на Соколским планинама, а брат Дарко 1. септембра исте године.

Књижевник и историчар Живан J. Грујичић забележио је, према казивању Милорада Павића – тобџије у војсци краља Александра последњи издисај Владислава Рибникара:

„Официри,  војници који су гледали једанаест часова умирање капетана Владислава Рибникара, очију пуних суза, причали су о тренуцима који се никад не могу заборавити. Његова смрт личила је на умирање старинских витезова, о којима се само још у легендама прича“.

   Можда је букетић љубичица заденут у појас војничке униформе Надежде Петровић, на чувеној фотографији, баш букетић убран на гробу Владислава Рибникарa.

 Мирјана Вукојчић
У Београду 3. септембра 2015. године

 

 

 

 

П. С. Прошла година, 2014. била је у знаку јубилеја I светског рата. У 2015. години се са поносом можемо дичити годишњицом одласка једне од највећих човекољубаца- храбре болничарке, велике сликарке Надежде Петровић.

Наш часопис „Скамија“ скромно обележава ова два јубилеја. Часопис „Скамија“, основан је 1934. године захваљујући вредном младом новинару Љубомиру Н. Вуњаку. Наша фамилија Вуњака обележила је тај јубилеј- 80 година од оснивања првог штампаног броја, али и 2. године  Скамије онлајн. И ништа није мимо живота - многи Вуњаци су били добровољци нашег отаџбинског рата.

Похвала Надежди и њима свима, браниоцима наше отаџбине.