POTEZ KIČICOM

Zovem se Zorica Roganović-Unković i Tanjina sam drugarica. Znamo se od ranog detinjstva,  išle smo istom ulicom u istu školu Njegoš. Sećam se jasno i Tanjine bake Katarine Vunjak. Onda ista gimnazija - naša Treća beogradska (sada se zove Sv. Sava ali u našim razgovorima i sećanjima je "Treća"). Isti razred i Tanja u pretposlednjoj klupi u redu do prozora. Najbolji učenik u našem razredu.

Vreme prolazi, naše gimnazisko društvo viđa se neredovno ali stalno. Međusobno razmenjujemo informacije jedni o drugima. Posvećujemo se porodicama, profesiji… Lagano otkrivamo da nam je jedan period života završen, da se menjaju uloge, prioriteti… Da li je to smrt bračnog druga, odlazak u penziju ili nešto slično, tek ja sam shvatila da imam potrebu da radim nešto što sam uvek volela a bilo je tako... pa nekako izvan mog života. Radi se o slikarstvu. Jednog dana sam jednostavno kupila štafelaj i platno, a nikakvo, baš nikakvo znanje nisam imala. Samo želju da slikam. I nekako se čudno skockaju događaji koji utru put ka ostvarenju želje.

Dolazi poziv za izložbu koleginice moga muža koja je amaterska slikarka i ja saznajem  gde mogu da idem na časove slikanja.

Profesor je magistar slikarstva Đorđe Sekulić. Atelje čaroban – svuda neki lepi nered, sa štafelajima, platnima, poluzavršenim slikama, paletama i onim specifičnim mirisom uljanih boja,  medijuma.

Tu sam naučila prvo da savladam crtez. Mislila sam da je mnogo jednostavnije nego što se na kraju ispostavilo. Onda – različite tehnike - akvarel, suvi pastel, uljani pastel, tempera, ulje.

Meni su se najviše dopali suvi pastel i ulje. Koliko radosti i uživanja kada se slika polako ukazuje.

Naučila sam da pravim medijum - tečnost u kojoj se rastvara uljana boja i nanosi na platno. Prosto čarobno.

Počela sam sa jednostavnim motivima – mrtvom prirodom, preko pejzaža, pa lagno sve do portreta koji su bili najteži, najzahtevniji ali i činili najveće zadovoljstvo.

I došla je  i prva zajednička izložba u Đuri Salaju - sada Akademiji 28. Moj rad " Maslinjak" izabran je, sa još nekim radovima, da bude izložen u Galeriji Studentskog grada  na nekoj vrsti amaterskog Oktobarskog salona.

Sledile su brojne zajedničke izložbe u Akademiji 28, Ruskom domu, Kući kralja Petra, Salonu železnica Srbije itd.

Imala sam i autorsku izlozbu u Akademiji 28.

Ono što je takođe lepo jesu naše slikarske kolonije, negde u proleće. Svake godine krajem maja -  početkom juna  idemo u Grčku na 10 ili 15 dana. Toliko lepih doživljaja sa divnim ljudima – tim mojim kolegama amaterskim slikarima. Boravili smo u Pefkohoriju, Haniotiju, Skijatosu, Pargi Lefkadi, Krfu, Lutri. Kolonije se uvek završavaju izložbama naših radova. Ti naši zajednički boravci ne znače samo zadovoljstvo u slikanju - mi se družimo, pevamo, smejemo se i vratimo se puni neke pozitivne energije i sa lepim platnima koja su nam ujedno i prijatna uspomena.

Celu ovu priču o svom hobiju ispričala sam Tanji, sada glavnom uredniku Skamije onlajn - časopisa porodice Vunjak. I tako su moje slike ovog trenutka  izložene vašem kritičarskom oku. Sa nestrpljenjem i zebnjom očekujem vaš sud.

Stena Lutra

Pejzaž iz Haniotija

Crkva u Pefkohoriju

Manastirska kapija

 

Otac Gerasim

 

Zorica Unković