NAJDUŽA ULICA U BEOGRADU

Bulevar kralja Aleksandra je u dokumentima svojih žitelja menjao naziv ali je ostao najduža ulica u Beogradu sa svojih 7,5 kilometara. Dve pijace, četiri fakulteta, biblioteke, dva parka, pozorište, kafane, prodavnice, poslastičarnice, zanatlije, ulični prodavci. Saobraćaj uvek živ od zaprege i fijakera do kamiona, autobusa, automobila, bučnih tramvaja. Bilo je i vojnih parada, maratona i perača ulica u zoru. Sa obe njene strane, male ulice, kao arterije dodaju život u maticu, ali je u uličicama uvek bilo tiše, mirnije, drugačije.

Zvanično 68 poprečnih ulica  uliva se u najdužu ulicu. Nekada su kada padne sneg to bila dečja igrališta i zimski centri. Tu su rasle generacije koje ne znaju za obdaništa i igraonice. Mame nisu radile nego su sa prozora nadzirale decu i pozivale ih na obrok i spavanje.Užina -mast i hleb- je uvek bila u ponudi i jela se u hodu. Uvek je neko bio spreman za igru na trotoaru, na kolovozu, u dvorištima, i kasnije za stajanje na ćošku pod lipom čiji miris pamtimo, ali koje više nema.

Jedna ekipa iz Čučuk Stanine ulice i danas svakog prvog četvrtka u mesecu dolazi na piće i druženje u kafić u starom kraju. Kao i nekada -pioniri- i sada svi imamo isto zvanje - penzioneri. Tih par sati svakog od nas vrati u detinjstvo. Prepriča se po neki događaj, donesu stare i nove porodične fotografije, pomenu se oni koji žive u inostranstvu. Svi smo opet velika familija jer se poznajemo od rođenja. Svako od nas je sačuvao iskrenost i radost druženja. Povremeno kada se nađe u rodnom gradu upadne i poneki drugar iz belog sveta. Većina živi u drugim delovima grada ali druge adrese znače i neki drugi život. Kada smo zajedno ulica opet oživi jer niko ne želi da se odrekne tih par sati putovanja u prošlost.

Sve naše životne priče su ipak ostale u jednoj knjizi. Deo svakog od nas nikada ne odraste i zato volim moje klince iz ulice.

    

      Ljubica Racić Čolić