DRAGA PORODICO, DRAGI SKAMIJAŠI

Mnogi od vas znaju dosta o našoj porodici, a ja bih vas samo ukratko podsetio kako je zaživelo okupljanje Vunjaka i kako je napisan naš rodoslov.

Moje rodno selo Gornja Rogatica se nalazi u bačkotopolskoj opštini i nastalo je naseljavanjem solunskih boraca - dobrovoljaca nakon prvog svetskog rata.

Mahom su to bili Ličani iz Otočca, Gospića, Donjeg  Lapca i Korenice. Selo je pred drugi svetski rat bilo prepuno dece i omladine, veza sa starim krajem je bila neprekidna. Po završetku rata usledila je druga kolonizacija i doseljavanje novih ličkih porodica. Svi oni  imali su rođake u Lici, međusobno su se poštovali i obilazili.

A onda su usledile teške ratne godine devedesetih.


U avgustu 1995. godine posle nedelju dana iscrpljujućeg putovanja u izbegličkoj koloni u naše seosko dvorište je ušao traktor sa prašnjavim, umornim i razočaranim putnicima: Vunjak Miljanom, Banjanin Srđom i Gojkom  i Gojkovom ženom Đukom.

Moj otac Milan i majka Desanka kao i svi stanovnici Gornje Rogatice prihvatili su stradalnike koje je „oluja” proterala. Nikad  za sve godine od nastanka sela Ličani nisu bili bliži jedni drugima: kao da su se Škare, Doljani i sva lička sela „naslonila” na samu Gornju Rogaticu i okolna bačka mesta. Dok je Lika ostala bez svojih Ličana.

Ponovo se začula  ijekavica, oživela su sećanja starih rogatičana na Velebit, Veliku i Malu Kapelu, na Plješevicu i Gacku dolinu. Ali se i postepeno rađala  zamisao da se popišu  članovi porodice, koji su sad bili rasuti po Srbiji ali i po celom svetu. Moj otac Milan je sa ogromnom energijom preuzeo taj posao koji sam ja na kraju završio. U rodoslovu smo zabeležili sve Vunjake počev od Jove Vunjaka koji je rođen u prvoj polovini 18 veka, preko Dane, Milana, Todora, te Ilije, Jovana, Marije, Sime, Mile, Dane, Gaje, Jakova i Staniše.

Usledila su okupljanja njihovih potomaka 2002., 2004., 2006., 2009. i  2012. Izdata su tri rodoslova familije Vunjak 2001., 2004. i 2009. godine. Rodoslovi se nalaze u biblioteci Hrama Svetog Save na Vračaru, Manastiru Svete Trojice kod Pljevlja, u Matici Srpskoj u Novom Sadu, Narodnoj Biblioteci Srbije i Biblioteci Srpske Patrijaršije.

Trud je bio velik ali i neophodan. Sve manje stanovnika je ostajalo u selu: na seosko groblje su se preselili  Vunjak Miljan, Banjanin Srđo I Gojko i Gojkova žena Đuka. A odnedavno i moji roditelji, otac Milan i majka Desanka.

Danas, potomci Vunjaka zaboravljaju Liku, običaje i rodbinu te će ih napisani rodoslovi i Skamija bar donekle vratiti njihovim korenima, da znaju ko su, šta su, odakle su i kako su tu došli.
Skamija svojim postojanjem oživljava i produžava stazu neumornog novinara Ljubomira Vunjaka darivajući joj trajnost za buduća pokolenja.

Žao mi je što nisam mogao danas biti sa vama, ali znajte da sam u mislima sa vama i da vam želim sve najbolje, puno mudrosti i upornosti da nastavite započeto.

Subotica, 1.11.2014.

Prof. Dr Nenad Vunjak