Telefon. Po ko zna koji put. Opet neka reklama. Podižem slušalicu. Ovde ........... (ređaju se ime promotera, ime firme, nešto o promociji, neodređeno), Ne slušam, ali ipak do mene dopire „ ...besplatna masaža i  večera za dvoje u Restoranu Romantika.“ Idemo, i tako je sve sivo, para nema, pada kiša, juli koji ne liči na leto.
Pred vratima smo restorana Romantika. Ulazimo, osvrćemo se. Dočekuje nas ljubazna promoterka, odvodi nas u prostoriju ispunjenu vunenim dušecima, pokrivačima i jastucima među kojima se naziru potencijalni kupci koje treba uloviti. Sedamo da bismo saslušali priču o neverovatnim prednostima izložene posteljine, jedinstvene u svetu za koju paprena cena ne može nikako biti velika. Uostalom, tu su i popusti, baš danas, za gotovinu, može se i ček smatrati gotovinom...itd...itd...  A  tek masažer...masaža, „krajnje jeftino“.
Lutam pogledom. Na vratima se pojavljuje visoka seda žena, laganog ali sigurnog koraka, prilazi joj jedna promoterka, nestaje mi iz vidnog polja.
Vraćam pažnju, moram da odslušam našu promoterku. Razumem je, pa ona od toga živi. Kraj. Ništa ne naručujeno, nismo ni imali nameru.
A sad na večeru! Sala ogromna, poduprta stubovima, drveni stolovi prekriveni belim stolnjacima, drvene stoliice, bas nisu udobne, svetlo sa tavanice. U dnu sale veliki šank. Shvatam da se ime Romantika ne odnosi na atmosferu u restoranu, već na duh prohujalih vremena. Nekad su kafane tako izgledale.
Čekamo večeru. Odjednom ona seda žena kraj našeg stola. „Da li mogu da sednem s vama, sama sam? Ja sam Mirjana“  Započinjemo razgovor, poznat mi je njen naglasak, nisam sigurna baš odakle je.
„Ja sam iz Like.“ –kaže. „I naša mama je iz Like“ odgovaram. „A odakle?“ – pita.  „Iz Slunja“-odgovara moja sestra.
Utom stiže jelo, pohovana šnicla i salata. „Uz ovo ide pivo, hajde da naručimo pivo“ – kaže Mirjana. Donose nam krigle penušavog hladnog piva.
Uz iće i piće poteče razgovor. „Ja sam iz Korenice, znam Slunj., reke Koranu i Mrežnicu. Lika je divna zemlja i surova.  Pobegli smo za vreme „Oluje“ 1995., na traktoru, sa par zavežljaja. Nije bilo vojske da nas štiti.  To su puste priče. Bili smo sami pred „olujnicima“, išli smo napred, što dalje, ka Srbiji.“
„To je moja sudbina.“ Mirjanin glas je zadrhtao.“Oca su mi ubile ustaše 1941. Imala sam 2 godine. Brat mi je poginuo u borbi. Majka je ostala samohrana sa dve ćerke da se bori za život. I uspela je. Udala sam se, imala kuću...A onda opet neki nesretni vetrovi oduvaše me iz Like...“
Nastupi tišina. Mukla. Da bih pomerila tok razgovora upitah: „A koje je Vaše devojačko prezime? Naša majka je bila Vunjak“ Ja sam Jakšić. Znam Vunjake, ima ih u Škarama, u Karlovcu.  Počela je da nabraja prezimena: Babić, Bundalo, Prica, Glunac, Javorina, Kaluđerović... ali i Drljača, Budak, Livada, i Brašnoglav, Bedevija, Čečerina, Guzina, Grizlo… Mnogo je čudnih i smešnih prezimena, a o njima postoji i priča. U vreme Vojne Krajine pedantni Nemci vršili su popis stanovništva u Lici. Seljaci nisu hteli da daju svoja imena, nago su se sprdali: ja sam Livada, ja sam Budak. U katastar se ubeležiše imanja Budaka, Drljače, Livade... I tako osta do danas.

Veče već beše odmaklo, krigle se isprazniše, a razgovoru nikad kraja. Izađosmo zajedno u beogradsku vlažnu noć. Pozdravismo se sa Mirjanom. Ona uđe u tramvaj koji je upravo stao i mahnu nam kroz prozor osmehujuću se. Uspravna i vedra. Eto, gazi već osmu deceniju, pomislila sam, ali živi i neda se. Da, to je Ličanka. Ona prava. Tvrda.