Divan topao letnji dan, nebi ni počemu bio poseban, osim što smo se okupili da našem Iki Iliji Hiniću (1909-2010), Vunjakovog roda obeležimo 99-leta. To je za njega bilo prijatno iznenađenje jer posetama se nije nadao. Kako je ko od familije dolazio, taj osmeh na njegovom licu je bio dovoljan i govorio je više od reči.

Stric Ilija, kako mi u familiji kažemo, bio je naša MASKOTA.

Likota Ika, visok, koščat, uspravnog hoda, godine svoje odlično je nosio, slabije je čuo zadnjih par godina, ali to mu nije smetalo da dogura 100-tu.

 Često smo uzimali za primer našeg strica Iliju, i govorili bi, da nam je to naša genetika, e baš je čudo! Nije bolovao i nikad kod lekara nije išao (ni slušni aparat nije hteo – inat je to, pa iz Like je on). Vispren do kraja, šetao je svaki dan, čitao dnevni list Politika, slušao vesti i nervirao se jer mu je sluh malo popustio. Godinama u nazad imao je i svoju rekreaciju, kosio je travu. Kada je košenje za njega postalo naporno, zadovoljio se da gaji cveće, koje nam  je sa ponosom pokazivao. Obratio mi se: „Mimice, hoćeš li da ti pokažem dvorište?” Naravno, prihvatila sam rado. Zelenilo, kao mala džungla, reče: „Nema ko da kosi travu, ja više ne mogu” On se odlično snalazio iako teren nije ravan, ima i stepenice, na koje mi je skretao pažnju da su okrnjene i kako treba da stanem, polako da pružim levu ruku i tu je šipka: ja je videla nisam, „slobodno”, reče, „ona je u grmu obrasla u zelenilo”. Pitam ga „Ma jesi  li siguran ti da je ona još tu”?, -„Slobodno ne brini”. Spuštala sam se stepenicama, koje su isto obrasle u zelenilo. Korak po korak uz njegovu asistenciju, savladala sam taj spust. Tada sam primetila da mi stric Ika, ima velika  stopala i čudom se i sad čudim, kako je on te uzane stepenice tako vešto savlađivao. On verovatno to prelazi i žmurečki. Zastali bismo da mi kaže, kako se zove koje drvo, kada, i koje godine ga je zasadio. Pogledom pratila sam visinu drveta i zamalo da se zanesem unazad, vrh se nije video. Idemo tako korak po korak, zbog mene, što je sigurno, sigurno je. Nailazimo na divne ruže, još su lepše jer ih nisam očekivala u tom zelenilu. One su bile odmor za oči i odskakale  od tog okruženja. On ih je  zasadio, a da mi i nije rekao to se podrazumevalo. To je bio njegov svet, oaza divlje lepote. Polako došli smo do civilizovanih stepenica. Završili smo šetnju. Laknulo mi je, što zbog njega a bogme i zbog mene. Ostali gosti, sedeli su u debelom hladu, na terasi ćaskajući u prelepom ambijentu okruženi negovanim cvećem našeg slavljenika i domaćina.

02.08.2014.

Mirjana Vunjak Žikić