JEDNA JE JOVANKA…
Evo prilike da se setimo naših predaka i
bližnjih koji više nema. Vreme nepovratno prolazi, a nama ostaje samo sećanje na one koji su za sobom ostavili dubok trag u
našim životima. Starine naše, živele su u vremenima punim teškoća i stradanja,
u neprestanoj borbi za opstanak, štiteći svoj dom, porodicu i svoju nejač.
Život ih nije mazio, odricanjem, sa mnogo truda išli su kroz život, uspravno,
uzdignute glave. Krasila ih je upornost, izdržljivost, rad i samo rad. Inat je
taj koji je pomogao da sve teškoće prebrode, njemu hvala!
Evo, da se podsetimo na taj 2o. oktobar 2013., dan smrti naše rođake
Jovanke Budisavljević Broz, evo i godina je za nama. Sećanja radi, na Ličanku našeg roda, oličenje
ponosa i poštenja. Sve što joj je život dodelio, a dodelio je mnogo toga,
nosila je to breme uspeha i patnje, ne savijajući se pod teretom.
Sa familijom našom komunicirala je isključivo, telefonom. Bila je uključena
u sva familijarna dešavanja. U tužnim trenucima i veselim bila bi uz familiju, (slala bi posmrtni venac
rodjacima, radovala se rođenjima najmlađih u familiji, tada bi slala čestitke).
Imala je reči utehe kad god bi to bilo potrebno. Sećam se, kada je naš rođak
Dragan bio u postoperativnom jako ozbiljnom stanju. Ona je zvala iz dana u dan
u 9h. uveče telefonom, razgovarala sa njim, bodrila ga ulivajući mu snagu i
volju, da izdrži, da se bori, zbog sina i unučadi. Govorila mu je; „Izdrži,
proćiće i ova noć, a sutra je novi dan!“ Bila je tu sve vreme i bodrila ga, sve
dok kriza nije prošla.
Posebno je bila ponosna na Rodoslov familije, i ona je učestvovala u prikupljanju podataka.
Jovanka je svako naše okupljanje pratila sa posebnim interesovanjem, ali i sa
dozom sete, što ni ovog puta nije bila u mogućnosti da prisustvuje, sa nadom u
glasu govorila je da će na sledećem okupljanju i ona biti!....Slala je pismo,
skupu, pozdravljala sve prisutne rođake, i posebno osvrnuvši se na ideju
okupljanja familije, i podržala incijativu, koja je za familiju od velikog
značaja.
Imala je želju da za peti susret, u
ime njeno, ja pozdravim skup, da najavim
Gordanu Vunjak Novaković i rođake Božaniće koji su prvi put tu sa nama, da
uputim čestitke Nenadu Vunjaku......Na moje ’’izvlaćenje“ da ja nisam vična
govorima, i da ona to što želi i napiše, nije vredelo. Tada sam se uverila u tu
ličku crtu upornosti. Naravno, ja nisam imala kud. Došao je i taj dan, petog
susreta familije Vunjak na Paliću., 19. maj 2012. Divan dan, suncem obasjan, atmosvera puna pozitivne
energije, divnog druženja. Stizali su rođaci sa svih strana, sa prostora bivše
Jugoslavije, Beograda, Ženeve,
Njuorka......
Moje obraćanje familiji u Jovankino ime, uspelo je, ništa propustila nisam,
uz pomoć „šaptača“ doslovce sve sam prenela, laknulo mi je. Misija je obavljena
uspešno, na moju radost. Želela sam da tu divnu atmosveru skupa familije na
neki način približim i prenesem Jovanki. Uz pomoć video snimka i uz fotografije,
dočarana je ta atmosvera.
Posle tog 5-tog susreta familije, mnogo češće smo razgovarale.
O familiji našoj, pričala mi je, i kako
smo u rodu sa Nikolom Teslom, pričala je o poseti mog Ljube Lici, njihovoj kući. Sve ono što ja nisam znala, jer
nisam na vreme oca pitala. Bila je čistog uma, sa toliko mnogo informacija, a
tek godine je nizala ko iz rukava. Pitam je: „Da li ti to čitaš?“.......Bila je živa enciklopedija!
Moju ideju, da obnovim časopis Skamija,
kao onlajn časopis familije Vunjak, ona je podržavala i bodrila me da moram da
istrajem i da ne odustanem. „Treba uključiti mlade“ rekla je.
„E’ Jovanka moja, teško se oni ’’hvataju u kolo“. „Mimice, polako treba vreme da prođe i oni će jednog dana shvatiti, da je
časopis za njih i njihov je!“ Interesovala
se kako napredujemo.
Zaista Jovanka je posebna ličnost, kao malo ko!
Javlja se ona, sa rečima: ’’ Imaću laptop, naučiću to da koristim, videla
sam kako to radi,
Jovanka Budisavljević-Broz, supruga Josipa
Broza Tita, rođena je 7. decembra1924. godine u selu Pećani, u Lici. U sedamnaestoj
godini otišla je u partizane. Nosilac je Partizanske spomenice, Ordena zasluga
za narod i mnogih drugih odlikovanja. Dva puta je ranjavana, prebolela je i
tifus. U dvadeset prvoj godini odlikovana je Ordenom za hrabrost. Iz rata je
izašla sa činom majora, a kasnije je postala i potpukovnik. U bolnicu u Urgenti centar primljena, je 23. avgusta
2013. umrla je 20. oktobra 2013. na dan
oslobođenja Beograda. Nije bolovala, niti je lekove uzimala. Imale smo običaj
da pričamo kako je Vunjacima dugovečnost u genima, eto naši žive preko devet
decenija, a naš Likota, Ilija Hinić dogurao je stotu. Verovala je, kao i svi
mi, da će izaći iz bolnice. Na žalost, to se nije dogodilo.
Njene poslednje 33-godine ’’života“ bile su teške i fizički i psihički, a mogla je da izdrži, samo Jovanka Ličanka, IZ
INATA!
Mnogo želja ostalo je neispunjeno.
*
Planirali smo da obnovimo grob, prabake
Sofije udate za Jakova Vunjaka koja je živela sa sinom, Stevanom i njegovom
porodicom u Donjim Petrovcima, do kraja života.
Jovanka je želela da grob obiđe sa članovima
familije.
*
Inicirala
je da se stavi spomen ploča Diani austrijanki, udatoj za Srbina, Julija Budisavljevića
prof. medicine u Zagrebu. (rođaka J. B. B.) Ova plemenita žena
tokom rata spasavala je decu iz ustaških logora. Jovanka je želela da se ploča postavi
na Dedinju, iza Dvora Kralja Aleksandra Karađorđevića.
*
Želja da ima laptop i da ga koristi kako
bi čitala Skamiju online, nije joj se ostvarila.
*
Posebno je želela, i nadala se da će da okupi
svoje rođake, da ih vidi lično. Stalno
je to odlagala, stidela se da vide u kakvim uslovima živi. A bilo je tu, kao
što je poznato, i drugih prepreka. NADA
JE UMRLA SA NJOM !!!
* Sigurna sam da kod nas i u svetu ima mnogo članova Vunjak
familije, koje još neznamo, i voleli bismo da nam se pridruže!
Video zapis sa sahrane J. B. B.
20.10.2014.
Mirjana Vunjak Žikić