Како је настала монографија места Горња Рогатица сазнајемо из предговора њеног редактора:

 

Идеја да се напише монографија места Горња Рогатица је стара колико и сама наша спознаја да нам живот битно измиче, да су генерације најстаријих становника села већ давно помрле и да пристижу млађи који много тога не знају. Сама историја, просто преузима човека, али тек у неким каснијим годинама живота. А сведоци историје наших места смо управо ми, његови становници, па ако сами не успемо да прикупимо оно преосталих података које смо упорно тражили и ако их не забележимо однеће равничарски ветар као што су то радили давних 30-тих година прошлог века нашим прецима. Приче, усмена предања, ће се заборавити, изменити, а ми ћемо на крају ипак, бити свесни да ништа нисмо оставили својим потомцима. Јер, надгробни споменици су врло оскудан извор информација.

Посао на изради монографије који смо, нас неколицина, започели био је обиман, ручни рад, како би рекле наше домаћице, у који се мало по мало укључило, уткало, малтене, цело место. А тако и треба.

Могу рећи да ми је жао што као младић нисам успео да окупим све тада живе наше солунске борце-добровољце, не би ли ми испричали своје виђење тог периода, те да сам онда забележио њихове судбине и животне путеве. Али младост је таква, необуздана и хировита игра самоуверености и мишљења да никада неће проћи или да ће наши очеви то урадити уместо нас. А како они то нису, ми не смемо допустити да погрешка остане на нашој генерацији.

Монографија обухвата 15 поглавља почев од досељавања солунских бораца, њиховог (не) сналажења у новој средини, почетак Другог светског рата и одлазак у логор, послератну обнову места, развој места у области културе и образовања, активности спортског друштва „Младост“, изградњи цркве, те прилоге везане за досељеничке песме, шале и обичаје. За нека поглавља се може рећи да заузимају већи простор јер смо имали више доступних података и фотографија, па су самим тим и опширнија, док су друга опет резултат препричавања, претпоставки па и саме наше замисли, те су и оскудније написана.

Свестан сам да сваки појединац, свака породица има нека њима важна и драга сећања па смо вам оставили пар празних страница да их самих забележите. Такође, при крају монографије ћете наћи и могућност да уцртате и попуните ваше породично стабло.

 

 

У Горњој Рогатици, мај 2014. године                          Проф. др Ненад Вуњак

 

 

По повратку из логора и успостављања колико-толико нормалних животних услова, омладина жељна свега је нарочито суботом и недељом кроз песму и игру покушала да искаже своја осећања трошећи успут вишак своје младалачке енергије. У почетку се она окупљала у адаптираном простору (касније у Дому културе) преко пута школе, намењеном за игранке и позоришне представе. На аматерским сценама у новонасталим насељима (па и у насељу Горња Рогатица) могли су се видети лаки позоришни комади – скечеви. За многе момке који су долазили да их гледају, било је много важније да ли ће после представе (која би обично трајала пола сат-сат) бити  игранке барем до поноћи и да ли ће главна глумица представе хтети да игра баш до њих.
Ево како ондашње игранке описује баба Драгиња: „Игранке су редовно одржаване суботом или недељом зависно од тога кад је био слободан сеоски оркестар. У ствари, био је то оркестар старог Зулића из Средњег Салаша. Зулић је свирао на виолини. Већ с вечери би полако пристизали момци и девојке, у најлепшој одећи плативши улазницу од по 20 динара. У сали би заузимали најбоље место са којег би могли да се гледају међусобно али и да сасвим добро виде оне који ће тек доћи. Са три стране, уз сами зид, биле су поређане клупе и столице на којима су седели старији, обично мајке и бабе, младежи али и удате младе жене и ожењени мушкарци. Нису они ни мало сметали омладини веселој, зајапуреној од игре. У сали су били присутни и важни момци, чланови КПЈ, па девојке из СКОЈ-а и АФЖ-а (антифашистичког фронта жена). После пар песама споријег ритма попут: Савила се липа под багремом оркестар би засвирао и запевао:

Ој љубави тај те клео ко те први започео,

започела једна двојка-млади момак и девојка!

По многим погледима, отвореним али још више стидљивим, срамежљивим, дало се наслутити да ће већ с јесени сеоски матичар имати пуне руке посла. Обично би негде пре поноћи Михаљ Кормањош ухватио Рожику за руку, а за њим би и остали парови започели да играју чардаш:
Piros csizmát visel a babám,
szeret is az engem igazán!
На крају игранке би Душан, Велебићанин, заиграо и запевао док су га сви остали пратили, те би се салом орило:
Шири коло, јој, шири коло козарачка лоло!
Шири веће, јој, шири веће боље се окреће!
Било је то лепо време!“  закључује баба Драгиња. „Не само због игранки, него што се тада осећало да је стварно наступило доба правог братства и јединства. Да, то је истина која се не да мимоићи!“