IZ DRUGOG UGLA

“Ništa ne čini čoveka toliko srećnim kao njegovo pošteno uverenje da je učinio sve što je mogao ulažući u svoj rad svoje najbolje sposobnosti” (Pupin)

 

Pružila se banatska ravnica okupana martovskim suncem. Autobus klizi nečujno gutajući kilometre ravnog puta, dok četa radoznalih putnika upija svaki kadar pejzaža. Pred nama se pojavljuje plava pravougaona tabla i obaveštava da je pred nama Idvor.

Mihajlo Idvorski!!! Da  li znate ko je Mihajlo Idvorski? Pupin?

Prošavši pored niza ušorenih  kuća, svojstvenih ravničarskim naseljima,  autobus se zaustavlja ispred parka u kome se naziru tri stara očuvana zdanja. Rekoše nam da je to Kompleks Mihajla Pupina koji obuhvata Pupinovu Zadužbinu (danas Dom kulture u Idvoru), Crkvu Blagovesti Presvete Bogorodice (u kojoj je Mihajlo kršten) školu u koju je Pupin išao (danas muzej) , a malo dalje, „preko sokaka“smestila se i rodna kuća Mihajla Idvorskog.

Ulazimo u hladnu aulu Narodnog doma M. Pupina koji je otvoren 1936.  godinu po smrti velikog naučnika. Zgrada je zidana u akademskom stilu, a  njen novi deo qq dozidan je 1979. Okružuju nas paneli sa Pupinovim slikama, tekstovima o životu i naučnim dostignućima i citatima velikog naučnika. Iz dokumentarnog filma koji nam puštaju ljubazni domaćini saznajemo da je Mihajlo Pupin rođen 9. oktobra 1854. u selu Idvor od oca Konstantina i  majke Olimpijade. Po odlasku u Ameriku, dodao je svom prezimenu i reč „Idvorski“ (Michael Idvorsky Pupin),  čime je želeo da naglasi svoje poreklo. Imao je četvoro braće i pet sestara.  1888. godine oženio se Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Barbaru.

Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u srpskoj pravoslavnoj osnovnoj školi, a potom u nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Srednju školu upisao je 1871. g. u Pančevu,  prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, a stipendiju je dobio zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je rano prepoznao nadarenost  vrednu ulaganja.

Aktivnosti u pokretu Omladine srpske i sukobi sa nemačkom policijom naterali  su Mihajla da napusti Pančevo, godine 1872. odlazi u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda.

Zatečen očevom iznenadnom smrću u martu 1874., Pupin je u svojoj dvadesetoj godini života doneo odluku da prekine školovanje u Pragu i ostvari svoj dečački san da ode u Ameriku. O tome je pisao u svojoj autobiografskoj knjizi „Sa pašnjaka do naučenjaka“ (1. izd. 1929.) Srpskom izdanju prethodilo je američko izdanje „From immigrant to inventor,“ 1923. za koje je dobio Pulicerovu nagradu 1924. Knjiga je do danas doživela brojna izdanjana na raznim jezicima.

„Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.“

Sledile su godine učenja: u SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i učio engleski, grčki i latinski jezik. Posle tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. g. položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku. Oslobođen je plaćanja školarine kao primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Studije je završio 1883. g. sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike i  primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, prvo u Englesku (1883.—1885.) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž, zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike.  Potom na Univerzitetu u Berlinu 1885. g. Pupin započinje studije eksperimentalne fizike kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca, a doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije. odbranio je 1889. g.

Svoju karijeru nastavnika Pupin je započeo na Univerzitetu Kolumbija 1889. g. gde je radio punih četrdeset godina (do 1929.). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena.

Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime. Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, u Njujorku sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. I danas most koji spaja dve univerzitetske zgrade nosi ime Pupinov most.

Pupin je dobitnik  mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Francuske akademije nauka, Srpske kraljevske akademije, predsednik Njujorške akademije nauka, predsednik američkog saveza za napredak nauke i počasni doktor 18 univerziteta. Beogradski institut za telekomunikacije i elektoniku, osnovan 1946. g. nosi ime Mihajlo Pupin.

Napustili smo Narodni dom Mihajla Pupina, posetili Crkvu Blagovesti Presvete Bogorodice sa jednim lepim ikonostasom i produžili prema prizemnoj kući, nekadašnjoj školi podignutoj 1843. u kojoj je danas smešten Muzej Mihajla Pupina.  Upoznajemo se preko brojnih eksponata sa životom i radom naučnika. Sedamo u skamiju u kojoj je nekada sedeo mali Mihajlo, tu je i crna tabla na nogarima po kojoj je pisao i velika računaljka na kojoj je zakoračio u svet matematike.

Pažnju nam privlače rukom crtane mape koje otkrivaju jedan manje poznat segment Pupinovog života. Rodoljubiva osećanja podstakla su Pupina (bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi) da svom starom zavičaju redovno šalje materijalnu pomoć.

Kao počasni konzul Kraljevine Srbije Pupin je učestvovao na Pariskoj mirovnoj konferenciji  1919. i određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin se usprotivio  Londonskom ugovoru iz 1915. po kome je bilo  predviđeno da Italiji pripadne Dalmacija, a da  Srbija  načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Banat bi pripao Rumuniji a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja. Pupin je tadašnjem predsedniku SAD Vudrou Vilsonu lično uputio Memorandum 19. marta 1919.; na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije Vilson je dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora.

Ulazimo u dvorište rodne kuće Mihajla Pupina a pozdravlja nas procvetalo šiblje i gusta zelena trava. Banatska kuća iz 19. veka sa karakterističnom fasadom otvara nam skromnu radnu sobu, tradicionalno opremljenu kuninju i sobe sa mnoštvom etnografski vrednih predmeta. Jedan stari Banat izliva se pred okom posetioca.

I dok smo se opraštali sa našom ljubaznom domaćicom Mirjanom Belić sećali smo se reči majke Mihajla Idvorskog:

„Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.“

8.9.2014.