O ČISTOĆI, ILI JOŠ BOLJE, O NEČISTOĆI

Sećam se, kada smo bili deca, pre nekoliko decenija, roditelji su nas vodili u parkove. Nama iz Čučuk Stanine ulice, bili su, najbliži park kod Vukovog spomenika, veliki, raskošan, mnogo manji park kod Crvenog Krsta, i onaj kod Šeste muške gimnazije. Nije tada bilo ljuljaški, niti bilo kakvih rekvizita koji danas krase svaki park. Ali bilo je malih tabli upozorenja, zabodenih u zemlju, na kojima je, krupnim slovima pisalo “NE GAZI TRAVU”. I skoro svuda, postojala je niska, diskretna ograda od tanke žice, razapete izmedju letvica, obojenih u zeleno, sveukupno, ne viša od dvadesetak santimetara. To nije bila prava ograda, više vizuelna opomena, da te lepe, negovane leje, sa divnim raznobojnim cvećem, zaista treba čuvati. Naša igra u parkovima sastojala se od dobacivanja loptom ili preskakanja konopca. I sad pamtim, da ta tanušna, mala, prozračna ograda i tabla sa natpisom kao iznikla iz trave, bile su dovoljne da mi, deca, zaista nikad ne poželimo da ugazimo taj zeleni tepih. Pa ako se desi da slučajno lopta zaluta baš tu, gde ne treba, bojažljivo, skoro na prstima, najbrže smo išli da vratimo loptu.  U dečjim glavama je postojala svest da se to ne sme skrnaviti.

Vraćam se u prošlost i znam da je postojao još jedan koristan natpis “NE BACAJ OTPATKE’’, postavljen na prometnim mestima. Danas, na žalost, nema sličnih upozorenja, pa i ako ima korpi, takoreći na svakom koraku, ipak mi se čini da grad nije dovoljno čist. Ne zbog službi koje su zadužene za čistoću, naprotiv, oni odlično obavljaju svoj posao, već zbog, nekih naših sugradjana, koji neće da vide korpu, pa svoju praznu kutiju od cigareta ili opusak, ili masnu hartiju od tek pojedenog bureka, bace tek tako, pored sebe, u trku za autobusom. A još strašnije mi je kad vidim da se smeće baca pored drveća u malom kružnom delu oivičene zemlje.

Ružnih primera ima još. U nepreglednoj koloni automobila, izmedju dva semafora, desi se da se pojavi nećija ruka kroz otvoren prozor auta i da izbaci omot od žvakaće gume, opušak ili da istrese celu pepeljaru.

A kad nam stigne košava na svom krilatom konju, i počisti sve trotoare i travnjake, onda nam drveće liči na Novogodišnje jelke, okićene starim, praznim, bačenim najlon kesama, raznih boja.

I onda se pitam, da li u svojoj kući, u svom dvorištu, rade isto tako. Ne znam kako ljudi neće da shvate, da je svako od nas jedan mali šraf u ovoj velikoj mašini, što se zove grad, i da svaki taj šraf doprinosi da mašina radi, živi, pulsira, da blista i osvaja svojom lepotom.

Pa naš Beograd je lep, pun topline. Svakog ko dodje, prihvati, prigrli, široko raširenih ruku, širokog osmeha i širokog srca. Mi, Beogradjani, treba da mu uzvratimo ljubav, dobrotu, naklonost, zaštitu, dostojanstvo, i da mu sačuvamo ime od davnina, BELI GRAD.

Mira Racić Mirčevski