Skamija i pisanje, Skamija – časopis, Skamija onlajn...
„Osnivajući  časopis  1934. godine,  Ljuba - inače  poznati  novinar - dao mu je ime  po  specifičnoj  školskoj klupi  (detaljni opis nalazi se u prvom broju našeg lista) u kojoj su se generacije i generacije srpske dece naučile da pišu,  računaju i čitaju.  U ovim klupama dete  je  spoznavalo ko je,  saznavalo je kome pripada, šta se u životu   sme a šta  ne sme, kako se valja ponašati  tokom  rasta i sazrevanja, i kad  i  zašto  život  vredi  žrtvovati  višim  vrednostima.“ (Darko Ribnikar)

U skamiji se učila azbuka, sricala su se prva slova. Odrastali su pismeni ljudi, bar tako počinje priča. Međutim, naša današnjica, 21. vek, informatičko doba, još uvek poznaje nepismenost. Podaci govore da broj nepismenih ljudi na planeti nije zanemarljiv, ima ih više od 862 miliona, dok je u Srbiji oko 1,35 miliona stanovnika "bez dana škole", ili sa nekoliko razreda osmoletke.

Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESKO) proglasila je 8. septembar za Međunarodni dan pismenosti 1967. godine, sa ciljem da se istakne važnost čitanja i pismenosti u životu pojedinca i društvu u celini.

Nepismenost ili analfabetizam podrazumeva, neupućenost u veštinu čitanja i pisanja. Kriterijum po kojem se neko smatra nepismenim različit je od države do države; negde se smatra  nepismenim čovek koji ne zna da čita ili piše, a drugde  onaj koji ne zna ni da čita ni da piše. U Japanu, Hong Kongu  i Gvajani npr. osoba se smatra nepismenom ako ne poseduje osnovno obrazovanje. UNESKO svojom rezolucijom iz 1958. godine preporučuje da se nepismenima nazivaju ljudi koji ne znaju pročitati ili napisati jednostavan tekst u vezi sa svakodnevnim životom. Najviše je nepismenih u Aziji, a najnepismenije je stanovništvo Afrike.

Oko 20% svetskog stanovništva je nepismeno.

Koliko je umeće pisanja i čitanja neophodno, nezaobilazno i važno, kako za dobrobit pojedinca tako i za napredak društva uopšte, svedoči i činjenica da je pismenost postala predmet  medjunarodnog prava.  Pismenost je ljudsko pravo, implicitno sadržano u pravu na obrazovanje i uključeno je u tekstove niza međunarodnih deklaracija. Opštom deklaracijom o ljudskim pravima iz 1948. godine priznato je pravo na obrazovanje, a time i pravo na pismenost. Dve se deklaracije izdvajaju: Deklaracija iz Persepolisa (1975.) ističe da pismenost nije sama sebi svrha, to je temeljno ljudsko pravo, dok  Hamburška deklaracija (1997.) naglašava da pismenost, koja u širem smislu obuhvata znanje i veštine potrebne svima u svetu brzih promena, čini osnovno  ljudsko pravo.

Posmatrano u širem smislu, postoje različiti oblici pismenosti:

• Matematička i naučna pismenost podrazumeva sposobnost da se nauče i ponove naučeni matematički i naučni sadržaji koji se dalje mogu razvijati i koristiti u učenju, istraživanju i komunikaciji na raznim nivoima. Međutim,  bez osnovnih jezičnih veština čitanja, slušanja i pisanja matematička i naučna pismenost ne bi bila moguća.
  
  
• Informatička pismenost  može da se definiše kao sposobnost korišćenja računara i računarskih programa. To je potreba za informacijom i  znanje kako da se  nađu, procene i iskoriste najbolje i najnovije informacije o nekom predmetu ili problemu, a izvori informacija mogu biti različiti: knjige, časopisi,  tv, film digitalne baze podataka itd. Zar je potrebno ponovo reći da i osnovu informatičke pismenosti predstavlja sposobnost čitanja i pisanja.
  
  
• Može se govoriti o mediskoj pismenosti, muzičkoj pismenosti i sl. (sa neophodnim osloncem na sposobnost čitanja i pisanja).

Želimo,  ovom prilikom, da pokrenemo pitanje o još jednoj vrsti pismenosti kojoj se nedovoljno posvećuje pažnja, o pismenosti na maternjem jeziku. Poznavanje slova više nije pokazatelj pismenosti Danas u doba velikih migracija stanovništva uticaj nove sredine je veoma značajan. Deca iz doseljeničkih porodica brzo se integrišu u novu sredinu, pohađaju lokalne škole i odrastaju uz jezik i pismenost nove zajednice. Događa se da osoba fakultetski obrazovana na drugom jezičkom području nije u stanju da napiše pismo  na svom maternjem jeziku. Ona je nepismena sa aspekta maternjeg jezika.

Sistematskog pristupa rešenju ovog problema nema, negovanje maternjeg jezika i pisma zavičaja uglavnom prepušteno je najužoj porodici. Svest o etničkoj pripadnosti i kulturni nivo roditelja presudni su za čuvanje maternjeg jezika i opismenjavanje, ali šta se događa ako su roditelji daleko ili ih uopše nema?

Pravo pitanje bi bilo: gde ima više nepismenih – među pismenima ili među neopismenjenima? Pismenost se može posmatrati i kao prepoznavanje duhovnog identiteta i svesti o sebi i svom postojanju. Pismenost je pokazatelj i kulturnoistorijske pripadnosti, nacionalnog identiteta, ona je najbolji čuvar našeg porekla, našeg utemeljenja u kulturi naših predaka.

Jedna od namera osnivača i redakcije Skamije online jeste da internet pristupačnošću, dinamičkim odnosom sadržaja i  čitalaca, biranim tekstovima, ćiriličnom i latiničnom pismom približi svet zavičaja i onima koji su daleko, da ih podseti i pouči jeziku i pismu  njihovih majki i očeva kako bi oni sami svojoj deci mogli da prenesu ono davno dragoceno zaveštanje predaka.

др Татјана Филиповић Радулашки