Objavljujemo odlomak iz još neobjavljene knjige Monografija o Gornjoj Rogatici autora prof. dr Nenada  M. Vunjaka. Publikacija će se pojaviti u  knijižarama za mesec ili dva.

Ove zime u Gornjoj Rogatici ne duva samo severozapadni vetar praveći nanose i blokirajući put Bačka Topola - Sombor već se uveliko priprema i piše monografija o selu.

Kada su doseljenici stigli u široku bačku ravnicu bili su zbunjeni, radosni, a istovremeno i uplašeni. Nisu znali kako u novoj sredini započeti život. U ravnici nije bilo ni velikog stada ovaca, a ni velikih planinskih pašnjaka. Zemlja se nije mogla bez vučne snage i oruđa za obradu primitivno obrađivati. U bačkoj ravnici i zaprežna kola su bila drugačija, konji su bili veći i jači, a plugovi, drljače, mašine za setvu, bile su doseljenicima potpuno nepoznate. Čak ni motike nisu bile iste. U starom kraju  motike su bile teške i kovane, dok su u ravnici bile tanke i lagane, pa je sa njima (zbog navike na stare motike) bilo teško raditi. Među doseljenicima malo je bilo onih koji su znali stolarski, tesarski i zidarski zanat. Njihovu nesnalažljivost koristio je bački agrarni proletarijat, koji se doseljenicima predstavljao u obliku majstora svih struka. Oni su mnogo jeftinije nabijali kuće od zemlje, pravili hlebne peći od blatnih vinklova, kopali trapove, kopali bunare, obavljali svinjokolj i slično. Za doseljenike je bila velika uvreda i sramota, da neko ko za njih radi (bez obzira koliko je plaćen) ne jede za njihovom trpezom. Tako su „korak po korak“ otpočeli kontakti doseljenika sa starosedeocima u bačkoj ravnici.
Najteži period za stanovnike novoosnovanih naselja bio je period od prvih nekoliko godina. To je vreme kada doseljenici nisu imali čime da obrađuju svoje njive. Pošto se nisu dovoljno razumeli u obradu zemlje njima je bilo svejedno, da li treba orati usku i duboku brazdu ili plitku i široku brazdu. Slobodno se može reći, da su doseljenici tih nekoliko prvih godina bezbrižno živeli jer nisu imali obaveza prema državi. Žene su vodile domaćinstvo, napoličari radili zemlju, a muškarci  su bezbrižno provodili vreme u kafanama, opštinskim pijacima i na sreskim vašarima. Bezbrižan život odveo ih je u još veće siromaštvo. Jednolična i nekalorična ishrana, slaba odeća (posebno u kasnu jesen i zimu), povećala je mortalitet dece i starijih osoba. Bez obzira što nije bilo dovoljno novca za lekare i lečenje, u kafani se i dalje pilo  pa makar to bilo na veresiju i to sve do novog izdavanja zemlje u zakup (arendu).

Odeća se obično  pravila od kudelje, tako da su žene uporno radile da zaseju po nekoliko kvadrata konoplje. Potoci su pretvarani u močila za kiselenje kudelje. Miris močvare i miris kudelje posebno se širio svake godine poslednjeg letnjeg meseca i početkom rane jeseni. Kudelja se mrvila drvenim presama (stupama).Vlasnica kudelje bi svaki put mladim momcima i devojkama koji rade na stupi pripremala flašu rakije i vanglu uštipaka. Kudelja bi se prela u dugim zimskim noćima, da bi se na tari (razboju) tkala posteljina, veš i odevni predmeti za decu i odrasle.

U zimskim danima momci i devojke podsećali su se na lička prela u starom kraju, na priče koje su pored starog ognjišta prepričavane iz generacije u generaciju. Mnogi rođaci iz starog kraja dolazili su preko zime u obilazak u nova naselja i uveravali se da je prisutan bolji život u Bačkoj. Međutim, bolji život u ravnici mogao se ostvariti samo većim radom, držanjem stoke, obradom zakorovljenih okućnica, preuzimanjem njiva od napoličara i pribavljanjem alata za kvalitetnu obradu zemlje.
Za razliku od žena, muškarci su preuzimali poljske poslove na svoja pleća. Počeli su da stvaraju međusobne saveze i da se pri obradi zemlje međusobno pomažu. U to vreme neko je imao dobrog, a neko lošeg konja, a neko je kupio kobilu da bi dobio ždrebe i tako pojačao svoj stočni fond za obradu zemlje. Obično su zaprežna kola bila zajednička, plug vlasništvo jednog, a drljača vlasništvo drugog doseljenika. Mašine za sejanje žita i kukuruza pozajmljivane su od starosedelaca i veleposednika nakon završetka njihove setve. Veleposednici su znali da je bolje pozajmiti mašinu i pokazati kako se sa njom upravlja, nego ostaviti silovitim gorštacima mogućnost da preko noći otuđe mašinu i nestručno upravljaju sa istom.

Doseljenici su berbu kukuruza obavljali ručno i veoma su pažljivo klipove zlatne -žute boje bacali u korpe od pruća ili u drvena korita koja su se stalno pomerala. Kukuruzovinu su obično sekli velikom kovanom motikom ili sa srpom. Dečaci su najčešće slagali kukuruzovinu u velike snopove, a stariji članovi porodice bi vezivali svaki snop parčetom crne žice, i od više snopova pravili kupe. Na ovaj način su stvarani uslovi da se do kraja jeseni osuši polusirova kukuruzovina. Veliki snopovi nisu predstavljali problem za jake gorštačke ruke, posebno pri prebacivanju istih i pravljenju velikih kupa u dvorištu domaćina. Dešavalo se da se posle par meseci neosušeni snopovi kukuruzovine u velikim kupama isparavaju i pretvaraju u đubrište. Nepodnošljivi miris truleži često se širio celim naseljem. Nemaran i aljkav rad jednog dela doseljenika stvarao je sliku siromaštva i bede. Kod takvih doseljenika obično je zbog loše pripremljene zimske ishrane, stoka jedva na nogama dočekivala proleće. Čim bi granulo proleće, momci i devojke bi odlazili u močvarni deo pašnjaka, čupali iz gliba sočnu barsku travu koju bi davali stoki. U rano proleće mogli su se na pašnjacima videti konji  na ispaši, vezani u bukagijama ili sa ularima i dužim štrikovima. U prvoj deceniji života u novim naseljima, doseljenici su završavali određene zanate, kao što su to: pekarski, obućarski i stolarski zanat.