ЛИЧКО ПРЕЛО

У зимским данима када снег напада, завеје путеве и стазе фамилије су скраћивале дуге вечерње сате организовањем личких прела. На прелима су се окупљали и загледали момци (дичаци) и девојке (цуре) уз безбрижно комушање кукуруза или чивијање перја. Уједно је то и била прилика да се састану момци и девојке, те да кроз песму и шалу падне и по које озбиљније удварање, па након тога веридба и венчање. Обичај је био да се прело најави, како би се знало у којој ће се кући одржавати, те како би момци из суседних места пртећи снег и по десетак километара стигли на прело. Личко прело се одржавало наизменично по различитим кућама, односно фамилијама. Момци који су посећивали прело називали су се "прелцима". У прелу су се певале песме и од стране момака и од стране девојака, чији је текст био намењен одређеном "прелцу" тј. "прелкињи". У случајевима када би се појавио у прелу непознат момак (најчешће из суседне Босне или Далмације), прелци су уз договор наметали игру ''кајишања'', при чему је "прелац" са стране извлачио дебљи крај.
Пре одласка на прело момци су се међусобно распитивали где ће се прело одржавати. Након договора на које ће прело ићи (обично су ишли тамо где је било више цура) кретали би у сумрак, пртећи снег висок и до један метар. Један од њих је обично био задужен за тамбурицу (дангубицу), јер без ње нема ни песме ни правога прела. Успут би дотични дичаци певали песме и договарали се који ће се којој цури удварати. По доласку пред кућу, где се одржавало прело, момци би запевали тако јако да их домаћин чује, а он би отварао врата и позвао их да уђу у кућу. Затим би изнео ракију и частио "прелце" како би се исти угрејали и што боље чивијали перје, односно што боље запевали. "Прелцу" почетнику или пак стидљивијем дичаку доносили би уместо ракије варенику (млеко) и басу (сир), односно одредили му место у запећку просторије. Цуре и дичаци заједно би запевали шаљиве песме, а тада би најдаровитији "прелац" почињао са причањем шала и доскочица.
Обично би се на прелу запевала или заорцала и песма о вуку. Дичаци и цуре би окренули игру ћерања буве неби ли неко од дичака пољубио неку од цура на прелу. Личко прело није могло проћи без ''личке шале'', односно познате чобанске игре. Момак и девојка би одлазили у другу собу, удварали се и у ваљању додиривали, и сладили али до сасвим строго одређене границе. Овакав облик удварања на личким прелима називао се ''дрпањем''.
Након што је исчивијано перје или окомушан кукуруз, дичаци би уз песму напуштали цуре и прело, те се враћали својим кућама. Успут би причали коме се која цура допала, где ће се сутра увече опет наћи, те како ће дојавити цури да и она дође на то прело. Песме (лички ојкани) које су се најчешће певале на прелу имале су следећу садржину: